Чаробњак из Оза

У маси произвођача играчака који су београдско тржиште „освојили” пушкама, пиштољима и тенковима, појавио се и један пацифиста. Мирољубивих намера, из своје мале занатске радионице „ОЗ”, смештене у гаражи једне зграде на Вождовцу, Горан Милаковић нуди веселе, шарене дидактичке играчке које код малишана подстичу позитивна осећања.

– Ове, такозване, паметне играчке састоје се из делова који могу да се склапају и расклапају. Осим што се забављају, деца уз њих развијају моторику, пажњу, концентрацију и креативност, врло брзо науче да разликују боје и облике, да склапају слике и трагају за новим решењима. Та мала бића су велики радозналци и истраживачи, и када се овако заиграју постају потпуно заокупљени. У то сам се уверио посматрајући свог петогодишњег сина Новака. Ужива кад га пустим у радионицу и могао би сатима ту да остане – каже наш саговорник.

У односу на остале, предност ових играчака је и у томе што су израђене од природних материјала.

– Нема пластике, метала и томе слично. Користим искључиво неколико врста дрвета. Углавном букву, липу и чамовину. Да се деца не би повредила сваку ивицу пажљиво ошмирглам и заоблим, а након тога фарбам потпуно нешкодљивим бојама на воденој основи. Има оних који воле да се види структура дрвета, па онда само лакирам, али и ти лакови су такође еколошки. Зато и не чуди што је интересовање за њих све веће. Мада немам своју продавницу и не рекламирам се, ове играчке се ипак све више траже. Доста сарађујем са вртићима, нешто пласирам и каталошки, по промотивним ценама, а кад је лепо време изложим их на бетонском зидићу испред парка Мањеж код Југословенског драмског позоришта и готово свако их примети – напомиње са задовољством.

(/slika2)До пре пет година Горан није ни сањао да ће, стицајем несрећних околности, постати „чаробњак” и да ће имати сопствени „ОЗ ”.

Пре него што сам се преселио у Београд, живео сам у Јагодини. По занимању сам саобраћајни техничар, па сам кратко радио у струци, док нисам прешао у таксисте. А онда сам се разболео и отишао у болницу на лечење. Те године непрестано сам размишљао чиме даље да се бавим. Пошто свашта знам да радим, а волим децу, ту сам тражио идеје. Као наручена, баш у то време, на телевизији је приказана репортажа о дидактичким играчкама. Тако сам решио недоумицу. Није ми се учинило много тешко, па сам почео и ја да их правим. Столарски занат је на неки начин породична традиција. Моји стричеви су били столари, отац се одлично разумео у те послове, па сам уз њих и ја доста научио о обради дрвета. Али о изради самих играчака нисам знао готово ништа, па сам сазнавао кроз рад, путем покушаја и промашаја, не устеже се да призна.

Један од првих Горанових производа био је возић. За њим су се ређали и други разни облици, све чега се сетио. Куле, ветрењаче, камиончићи, зечићи, пингвини, жирафе, куце, пилићи, слагалице по принципу „пазла”... За сваки би прво од дрвета направио узорак из главе, онако како га он замишља. По њему би цртао скицу, па тек онда би израђивао модел. У почетку је све радио ручно, а касније је набавио алат и мале столарске машине, па је сада много једноставније и лакше. Међутим, обим посла се повећао, а он је сам. У радионици свакога дана, сем недеље, проводи по десет–дванаест сати. Али то га много не умара, јер је изабрао да ради нешто што воли.