Жена са златним пиштољем

Ме­ђу­тим, по­сле опе­ра­ци­је ко­ју сам има­ла по­сле тих олим­пиј­ских ига­ра и ме­сец и по да­на пре фи­на­ла свет­ског ку­па, све сам то за­бо­ра­ви­ла. Као да су ми из­вр­ши­ли ло­бо­то­ми­ју и лон­дон­ско ис­ку­ство ми се учи­ни­ло са­свим дру­га­чи­јим. Лон­дон ми је до­нео мно­го до­брих ства­ри, учи­нио ме је ја­чом”, из­ја­ви­ла је за „По­ли­ти­ку” о свом гор­ком ис­ку­ству пре шест го­ди­на.

По­сле ти­ту­ла ју­ни­ор­ске шам­пи­он­ке и Евро­пе и све­та 2006. го­ди­не, по­ста­ла је и се­ни­ор­ска пр­ва­ки­ња пла­не­те, у Мин­хе­ну 2010. Да је пра­ви тим­ски играч све­до­чи и то што јој је јед­на од нај­о­ми­ље­ни­јих ме­да­ља она осво­је­на у екип­ној кон­ку­рен­ци­ји (сре­бро), за­јед­но са сво­јим идо­лом Ја­сном Ше­ка­рић и се­стром Је­ле­ном Ару­но­вић, на истом шам­пи­о­на­ту у Мин­хе­ну. Те го­ди­не (2010) Олим­пиј­ски ко­ми­тет Ср­би­је ју је про­гла­сио спор­тист­ки­њом го­ди­не, док је у му­шкој кон­ку­рен­ци­ји то при­зна­ње при­па­ло Но­ва­ку Ђо­ко­ви­ћу.

„Не бих сла­га­ла ако бих ка­за­ла да ми је се­стра Је­ле­на нај­ва­жни­ја осо­ба на све­ту. Не по­сто­ји ни­ко бит­ни­ји од ње јер она ми је пр­во се­стра, за­тим тре­нер, па оно што се на ен­гле­ском ка­же „тим мејт” и – на кра­ју ку­вар. Ја сам у тој по­де­ли – шо­фер. Ша­лу на стра­ну, она ме је од са­мог по­чет­ка са­ве­то­ва­ла, да­ва­ла за­дат­ке, ис­пра­вља­ла гре­шке. То тра­је го­ди­на­ма, али зва­нич­но тре­нер ми је по­ста­ла 2010. и то је нај­бо­љи по­тез ко­је смо учи­ни­ле у на­шим ка­ри­је­ра­ма, иако је она због то­га мо­ра­ла да пре­ки­не сво­ју ка­ри­је­ру”, ре­кла је Зо­ра­на, члан Цр­ве­не зве­зде, јед­ном при­ли­ком за „По­ли­ти­ку”.

Иако обо­жа­ва стре­ља­штво, при­зна­је да оно до­но­си и ве­ли­ки стрес („Стрес у стре­ља­штву ве­ро­ват­но има ве­ћи ути­цај на ре­зул­та­те не­го у дру­гим спор­то­ви­ма, ме­да­ље осва­ја онај ко се нај­бо­ље из­бо­ри са стре­сом”). У рав­но­те­жу је вра­ћа­ју ње­ни хо­би­ји – пе­ца­ње, фо­то­гра­фи­ја, му­зи­ка и уче­ње стра­них је­зи­ка. До­ду­ше, је­зи­ци су јој и оба­ве­за, по­што је ап­сол­вент на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту (го­во­ри ен­гле­ски, шпан­ски и ру­ски). Ка­же да шко­ла и вр­хун­ски спорт те­шко иду за­јед­но, да ту за­то ма­ло ка­сни, али да ће уско­ро ис­пу­ни­ти и тај циљ.