О Борису Тадићу и „Политици”

Пратећи полемику између Бориса Тадића и „Политике” сећање ме је вратило у време када сам упознала Бориса. Завршавала сам студије социологије и била веома заинтересована за социологију политике, коју ми је предавао његов отац Љуба. Он ме је упознао с Борисом напоменувши да нас двоје делимо једну „заједничку љубав”. Била сам немало изненађена да је Борис, који се ни по чему није разликовао од својих вршњака, био као и ја фасциниран Розом Луксембург, једним од најсветлијих женских ликова социјалистичког покрета – женом која је у време када је бољшевизам претварао социјалистички пројекат у аутократију имала снаге и храбрости да каже: „Слобода је слобода за оне који мисле другачије”. И тако, захваљујући поштовању према великој и трагичној револуционарки, коју су зверски убили претходници нациста 1919. године, упознала сам Бориса Тадића пре скоро четрдесет година. Пратила сам његово одрастање и развој и могла да констатујем да је упркос свим тешкоћама кроз које је пролазило ово наше друштво, упркос изазовима и ломовима, упркос томе што је цео свој одрастао живот провео уз политику и у политици, за разлику од огромне већине осталих, успео да остане – добар човек кога политика није променила.

Борис је поштовање слободе, демократије и људских права понео из свог дома, успео је да развије политичку културу и културу дијалога током своје професионалне и политичке каријере, те је веома тешко поверовати да је, напрасно, у својој полемици с „Политиком” све то заборавио или се свега тога одрекао. Када се цела та полемика пажљиво анализира неспорно је да је „Политика” објавила текст о наследству покојног градоначелника Богдановића за који се испоставило да није био заснован на провереним чињеницама, да је председник Србије упутио отворено писмо „Политици” у којем је затражио да се, ако се располаже чињеницама о том наследству оне доставе надлежним институцијама. Такође, констатовао је да ако то није случај онда овакво писање руши углед покојног градоначелника и угрожава његову породицу. Председнику је замерено да на тај начин користи своју позицију и врши притисак на „Политику”. Знамо како су власти у овој земљи вршилe и врше притиске пре, за време и после, на пример, времена „Војка и Савла”, или да појасним за оне који су заборавили тај гнусан текст, за време Милошевићеве аутократије. Да је Борис Тадић ћутао, погазио би своју природу – игнорисао би своју људску потребу да као добар човек, и своју одговорност да као председник странке – узме у заштиту свог покојног сарадника и потпредседника те исте странке. Тим пре, што је устајао у заштиту и бројних других личности уколико је сматрао да им је нанета неправда. Тадић није негирао могућност да је напис истинит, он је само тражио да, као у свакој држави којој је стало до владавине права и правде, чињенице буду предочене надлежним институцијама. Наглашавам, он није тражио откривање новинарског извора већ чињеница. Да је звао одговорне људе телефоном или им слао поруке по емисарима могло би се говорити о притисцима. Отворено писмо новинама је његово право, као и право сваког другог грађанина.

Уосталом, неретко су се у нашим новинама, ако се не варам и у „Политици”, појављивали разни текстови, понекад и у облику демантија шефова кабинета, портпарола итд. Зашто би писмо носилаца јавних функција, па и оних највиших, било третирано као већи и опаснији притисак од писама оних који посредно износе њихове ставове? Ја, иначе, не бих рекла да се „Политика” на било који начин уплашила председника. Напротив, интервју који је након неколико дана објавила с њим имао је и неке сасвим необичне делове, као што су, на пример, навођења речи његовог саветника за штампу који је присуствовао интервјуу. Читала сам интервјуе многих државника – од Винстона Черчила до Владимира Путина. Сигурна сам да су већини тих разговора присуствовали и њихови саветници, највероватније понешто и рекли, али се то није бележило. Можда је такав однос и добар јер указује на бар две ствари – да се „Политика” не плаши председника државе (убеђена сам ни било кога другог) и да Борис Тадић остаје привржен максими коју је понео из своје младости: да је слобода тек онда слобода када важи за оне који мисле другачије.
Цео свој живот веровала сам и борила се за слободу речи, јер без слободне речи и слободних медија нема демократије. Грађанима се морају обезбедити тачне и проверљиве информације да би сами могли да доносе своје закључке и судове и, коначно, да би на одговоран начин могли да испуне своје најзначајније грађанско право – да бирају и буду бирани. Слобода медија је цивилизацијско постигнуће без којег је немогуће сачувати слободу и права сваког грађанина и грађанке. Међутим, уколико те информације и чињенице нису тачне и проверљиве онда више не говоримо о слободи медија већ о слободи манипулације. Баш зато што верујем у „Политику” и много очекујем од ње у успостављању стандарда демократског, пристојног друштва пишем овај текст с надом да ће полемика између Бориса Тадића и „Политике” бити још једна лекција из демократије, али и опомена како пажљиво морамо чувати и очувати наше већ освојене етичке и демократске стандарде.