Сокобањска разгледница

Као дете сам сматрала, попут већине својих вршњака, да је бања досадно место чудног мириса, где баке и деке, а од млађих само они болесни, одлазе на лечење и опоравак, и где је реч „провод” забрањена. Требало је да прође доста времена да бих се уверила – не као гост, већ као обичан посетилац – да и није баш тако.

Највише ме је обрадовало кад сам схватила да, осим оних који долазе ради лековите воде за купање или пијење, посета докторима и „прописане” терапије, има и сасвим другачијих гостију, и да они могу да окрепе душу и тело и неким баш занимљивим садржајима. Сауна, масажа, уживање у локалним гурманлуцима, посете галеријама и музејима, концерти, фестивали, такмичења, пешачење по околним излетиштима, купање у природи...

Свега тога има у Сокобањи, једној од најомиљенијих у Србији, која је лане обележила јубилеј: 180 година откако је, 21. јуна 1837, по налогу кнеза Милоша Обреновића, извесни заставник Лазаревић из Војнополицијске канцеларије у Крагујевцу упућен на лечење и одмор у Сокобању као први гост са правим „ваучером”.

Тог дана, заправо, почиње званични бањски туризам у Србији.

Када кнеза Милоша

Кнез је веома ценио благотворну бањску воду, а да би се уверио у њен квалитет, наложио је 1834. године, одмах по ослобођењу од Турака, да се узорци пошаљу на испитивање у лабораторију у Бечу. Резултати су потврдили да су сокобањски термални извори заиста лековити. Милош Обреновић је обновио и доградио турско купатило, а за првог бањског лекара поставио угледног аустријског доктора Леополда Ерлиха.

Водопад Рипаљка

Чудесни водопад Рипаљка, који ових дана моћно хучи, пени се и удара о стене Озрена, окружен одушевљеним посматрачима и њиховим камерама, варљива је и краткотрајна појава. Указује се једино на пролеће, након што се отопе снегови, а пре него што наступе летње жеге. Април је прави месец за посету овој скакутавој води, која је управо тако и добила име – на локалном дијалекту рипати значи скакати. Већ почетком маја, нарочито ако је време топло и сунчано, извор пресуши и Рипаљка нестане.

Владару су вероватно пријали свеж ваздух и планинско окружење, па је и сам радо боравио у Сокобањи. На та времена подсећају чесма кнеза Милоша на путу ка Алексинцу, Милошев конак у центру града (претворен у истоимени ресторан) и Милошева када у старом турском хамаму.

Потоње купалиште је сазидано, у препознатљивом отоманском стилу, пре пет векова, и то на месту некадашњих римских терми, о чему сведоче остаци древних темеља, опеке и мозаика, али и облик базена, који су округли (турски хамами су углавном четвртасти). Дубока, а кратка Милошева када, опремљена сопственом чесмом, смештена је у засебној просторији поред два одвојена базена, мушког и женског, са врућом лековитом водом из подземних извора. Изнад сваког базена је купола са отворима за природну вентилацију.

Ово је, иначе, једино турско купатило у овом делу Србије које још ради (можете се „брчнути” и у кнежевој кади), а заштићено је као културно-историјско добро од изузетног значаја. Обновљено је 2005. године, а љубитељи седме уметности памте га по чувеној сцени из филма „Зона Замфирова” Здравка Шотре из 2002.

Моравски рачићи за свет

Поред термоминералних извора, гостима су на располагању и све врсте услуга какве се могу очекивати у бањи. Пре свега здравствених – поменимо неколико болница специјализованих за плућне и очне болести, смештених у зеленом окружењу – али и рекреативних, као што су велнес и фитнес програми, па преко лета купање у реци Моравици или на Бованском језеру, шетње до излетишта Лептерија (прочуло се по природном феномену – слици Богородице у стени), Очно и Калиновица, планинарење по Озрену, Ртњу, Девици и Буковику, обилазак Сесалачке пећине... И наравно, кулинарских.

А то нас неизбежно доводи до чувене манифестације „Златне руке”, традиционалног надметања у припремању старих, аутентичних јела овог краја, које се одржава већ 35 година средином јула.

Један од оснивача, Голуб Радовановић, пасионирани је сакупљач тих рецепата, али и локалних анегдота, легенди и прича из прошлости Сокобање.

Он је „чувар традиције” на још један начин. Обновио је два века стару воденицу на реци Градашници, у истоименом насељу, и ту основао „Етно-кутак Грудоњска воденица”, где посетиоци могу и сами да самељу брашно и умесе чувене кравајчиће, интегралне погачице печене у црепуљи.

– Ова већа, и поред ње једна мања воденица, коју би тек требало обновити, потичу из доба Милоша Обреновића. Мој предак их је 1833. купио за четири вола и четири хектара плодне земље, а то је онда била велика вредност! Као и осталих 13 воденица на Градашници, са по 23 воденичка камена, престале су да раде шездесетих година прошлог века, кад су сви прешли код великих државних млинова, мада их је деда и тад повремено користио за услужно млевење, јер су хлеб или проја умешени од тако самлевеног брашна неупоредиво здравији и укуснији од „индустријског”. Наиме, окретањем камена брашно се спорије мрви и не загрева, па очува све важне састојке – објашњава Голуб.

Како и приличи „живој енциклопедији” Сокобање, Радовановић нам приповеда о њеним славним временима, становницима и гостима, понекад се више ослањајући на сопствена истраживања него на званичне хронике. Показује нам једну пожутелу књижицу, штампану средином 19. века. Извештај барона Хербера, који је на позив кнеза Милоша дошао у Србију 1845. године да проучи њена рудна и минерална блага. Ту се помиње и Сокобања, чији се термални извори, по аутору, једини могу поредити са у то време једном од најпрестижнијих европских бања Гаштајн у Аустрији.

– И касније су многи странци истицали предности Сокобање. „Политика” је, рецимо, 1945. објавила текст о извозу сокобањских ракова, које су „аеропланом односили из Моравице у Париз, Лондон и Монте Карло”. А 2006. године ваш лист преноси репортажу из лондонског „Гардијана”, у којој се британски новинар диви турском хамаму у Сокобањи и чуди бози, „необичном пићу које се прави од кукуруза” – приповеда Голуб.

Андрић нацртао Сокоград

Наш саговорник са посебним симпатијама прича о боравку Иве Андрића у Сокобањи и његовом дружењу са сликаром Душаном Мишковићем, са којим је одлазио у дугачке шетње по околини.

– Једном приликом оду на брдо Поповицу, одакле је Душан сликао Сокоград. У неком тренутку понуди пријатељу да се и он опроба у овој уметности, и тако је настао Андрићев цртеж Сокограда, са потписом аутора – вели Радовановић.

Средњовековно утврђење Сокоград је, иначе, једна од највећих знаменитости овога краја и саме бање. Град је подигнут крајем 13. и почетком 14. века на темељима римске тврђаве из ранохришћанског периода. Пронађени су подаци о разарању Сокограда у доба Стефана Немање, када су протеривани богумили. Утврђење се помиње и у биографији деспота Стефана Лазаревића, а коначно је срушено 1413. у борбама за турски престо између Бајазитовог сина султана Мусе и одметника Хамуз бега.

У близини живописног села неизговорљивог имена Врмџа, 12 километара од Сокобање, налазе се остаци једног још старијег града, римског (мештани би рекли „латинског”), основаног у доба владавине цара Јустинијана. И Врмџански град је разорен 1413. године.

Срећом, доста тога из прошлости је претекло до данас, укључујући најстарији храм у источној Србији, из 11. века – Цркву Успења пресвете Богородице у Јошаници (15 километара од Сокобање) и нешто ближи манастир Јерменчић из 14. века. Име добио по Јерменима који су ту, на планини Озрен, нашли уточиште бежећи од Турака.

Туристима мање заинтересованим за повратак у прошлост на располагању су многобројни хотели са термалним базенима, аква парк, велнес центри, ресторани са националном кухињом и пратећом „етно”-забавом, музеји и галерије, планинарење, лов и риболов и многобројне манифестације, од планинарских, спортских, кинолошких, бајкерских и кулинарских, па до фолклорних и уметничких.

У Сокобањи су радо и често боравиле многе значајне личности – државници, политичари, уметници, научници (поменимо Јована Цвијића) па и познати писци – Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Стеван Сремац, Меша Селимовић, Иво Андрић.

Од Нушића је остао шаљиви стих који је прославио ову бању: „Соко-бања, Соко-град, дођеш матор, одеш млад!”, а написао га је на једној од фотографија-разгледница свог пријатеља Синише Ристића, како би их овај боље продавао. „Политика” је то објавила у рубрици „Међу нама” 7. јула 1934. године.