Србија без ДНК регистра

Чињеница јесте да се неке особине човека могу приписати генетици, али је то у кривичноправном смислу веома дискутабилно и подсећа на Ломброзове теорије о типу човека који је „рођени злочинац” – каже за „Политику” професор кривичног процесног права др Милан Шкулић. – Данас је доказано да ниједно кривично дело, па и оно које је праћено насиљем, никада није плод само неких унутрашњих биолошких или психолошких фактора већ да до криминалног понашања долази услед комбинације разних фактора, а највише одређених социјалних фактора. То значи да се врло тешко може унапред одредити које је лице генетски предодређено за злочин.

Професор подсећа да се одређеним психолошким тестовима могу утврдити неки елементи темперамента и карактера, на основу којих се може предвидети одређено понашање у социјалним контактима, али да то никако не значи да се неко може унапред жигосати као криминалац.

– Таква врста предвиђања на основу генетског кода представљала би чисту дискриминацију људи. У нашим законима не постоји никаква одредба која узима у обзир генетске тестове или било какве биолошке факторе зарад утврђивања олакшавајућих или отежавајућих околности или квалификације кривичног дела. За то су важна само одређена психичка стања окривљеног у тренутку извршења кривичног дела – каже професор Шкулић.

Судија Драган Обрадовић, председник радне групе за израду Закона о националном ДНК регистру и председник Окружног суда у Ваљеву такође каже да нови ДНК тестови, о којима се говори у Америци, подсећају на Ломброзову теорију.

– У Србији се већ годинама помоћу ДНК анализа успешно откривају учиниоци кривичних дела. Генетски отисак може одређену особу довести у везу са злочином или искључити нечију кривицу, а успешно се користи и у поступцима за утврђивање очинства – каже судија Обрадовић.

Он истиче да Србија још нема национални ДНК регистар, јер предлог закона још није дошао на дневни ред.

– Још не знамо да ли ће будућа архива генетских отисака бити у седишту МУП-а Србије, у Министарству правде или у Институту за судску медицину у Београду. Размишља се и о оснивању националне агенције за ДНК регистар, која би била потпуно независна од полиције и правосуђа – каже наш саговорник.

У будућем ДНК регистру, према нацрту закона, наћи ће се генетски отисци свих пунолетних особа које су осуђене на казну затвора више од годину дана, али и малолетника који су осуђени за најтеже облике тешких кривичних дела.

– Национални ДНК регистар, дакле, не подразумева базу генетских отисака свих грађана Србије, већ само осуђених лица, и то на казне затвора више од једне године. Малолетници ће имати свој генетски код у националној архиви само ако су извршиоци најтежих злочина, а предвиђено је да постоји и регистар деце извршилаца најтежих облика тешких кривичних дела, дакле млађих од 14 година, иако они нису кривично одговорни. Искуства европских земаља показују забрињавајући број тешких злочина млађих од 14 година, а таквих случајева је било и код нас – каже судија Обрадовић.

Национална база генетских отисака имаће и још три посебна регистра: архиву биолошких отисака осумњичених и окривљених за време трајања кривичног поступка, регистар несталих лица и форензички ДНК регистар у коме ће се чувати сви биолошки трагови пронађени на „лицу места” који се не поклапају са постојећим ДНК траговима у архивама отисака осуђених и окривљених.

У судовима широм Србије већ је око три стотине случајева успешно решено управо захваљујући вештачењима ДНК молекула. Чак 20.000 узорака костију из масовних гробница у Батајници, БиХ и на Космету идентификовано је у лабораторијама у Београду, Тузли, Сарајеву и Бањалуци.

Цела прича о стопроцентној поузданости ДНК анализе заснива се на чињеници да не постоје два човека на планети са истим генетским кодом, осим једнојајчаних близанаца. За анализу и упоређивање молекула ДНК довољна је веома мала количина биолошког материјала, као што су делић длаке или хиљадити део једне капи крви.