Вла­да Илић идеј­ни тво­рац Но­вог Бе­о­гра­да

По­че­так град­ње Но­вог Бе­о­гра­да по­ве­зу­је се са пред­сед­ни­ком Ју­го­сла­ви­је, Јо­си­пом Бро­зом Ти­том. Го­ди­на­ма је пи­са­но да је не­ка­да­шњи пред­сед­ник јед­ном при­ли­ком по­ка­зао ру­ком пре­ма ле­вој оба­ли Са­ве и ре­као: „Ов­де ће­мо гра­ди­ти Но­ви Бе­о­град.” Иде­ја о по­ди­за­њу гра­да на ле­вој оба­ли Са­ве је ипак не­што ста­ри­ја.

У Бе­о­град­ским оп­штин­ским но­ви­на­ма из 1938. про­чи­тао сам да је 31. ја­ну­а­ра те го­ди­не, на сед­ни­ци Град­ског ве­ћа гра­да Бе­о­гра­да од­лу­че­но да се за­кљу­чи уго­вор са дан­ском ком­па­ни­јом о де­ли­мич­ном на­си­па­њу те­ре­на на ле­вој оба­ли Са­ве, све до ушћа у Ду­нав. У уго­во­ру је пре­ци­зи­ра­но да дан­ска ком­па­ни­ја „Хој­град и Шулц АД и Комп­сакс” из Ко­пен­ха­ге­на на­спе те­рен пре­ма одо­бре­ним пла­но­ви­ма. На­зна­че­но је да вред­ност свих ра­до­ва не мо­же пре­ћи су­му од 30.000.000 ди­на­ра и да се на­си­па­ње те­ре­на за­вр­ши до 1. ок­то­бра 1940. го­ди­не.

Цео по­ду­хват је фи­нан­си­ран сред­стви­ма зај­ма ко­ји је оп­шти­на за­кљу­чи­ла код Др­жав­не хи­по­те­кар­не бан­ке. Три­де­сет ми­ли­о­на ди­на­ра тре­ба­ло је да бу­де ис­пла­ћи­ва­но сук­це­сив­но, пре­ма на­пре­до­ва­њу ра­до­ва. Рок на­пла­те зај­ма био је де­сет го­ди­на, а ка­ма­та је би­ла де­сет од­сто. Под­ло­га зај­ма би­ли су при­рез и при­хо­ди оп­шти­не гра­да Бе­о­гра­да. Да би ин­ве­сти­тор, град Бе­о­град се­бе оси­гу­рао, уго­во­ром су пред­ви­ђе­ни пе­на­ли за ка­шње­ње, ка­у­ци­ја из­во­ђа­ча и стро­га кон­тро­ла оба­вље­них ра­до­ва пре­ма по­сто­је­ћој до­ку­мен­та­ци­ји. Уго­вор је ста­вљен јав­но­сти на увид, што да­нас ни­је уоби­ча­је­на прак­са. 

Ра­до­ви на на­си­па­њу зе­мљи­шта по­че­ли су 20. ма­ја 1938. го­ди­не. Дан­ска ком­па­ни­ја је до­пре­ми­ла Атлант­ским оке­а­ном, Сре­до­зем­ним и Цр­ним мо­рем, а за­тим Ду­на­вом, све до ушћа у Са­ву, ве­ли­ки брод ба­гер „Сид­хо­фен”. Био је укра­шен дан­ским и ју­го­сло­вен­ским за­ста­ва­ма. На бро­ду је по­во­дом по­чет­ка ра­до­ва ор­га­ни­зо­ва­на при­год­на све­ча­ност, на ко­јој је пред­сед­ник бе­о­град­ске оп­шти­не Вла­да Илић из­ра­зио за­до­вољ­ство што се ова­ко гран­ди­о­зни ра­до­ви оба­вља­ју са при­ја­тељ­ском зе­мљом Дан­ском. За­тим је укљу­чен моћ­ни мо­тор од 800 коњ­ских сна­га и ба­гер је по­чео да из­ба­цу­је на оба­лу пе­сак по­ву­чен са дна ре­ке у ко­ли­чи­ни од 500 ку­би­ка за по­ла са­та, што је за­ди­ви­ло све при­сут­не. До Дру­гог свет­ског ра­та на­су­то је зе­мљи­ште на ле­вој оба­ли, ко­је је би­ло мо­чвар­но и ре­дов­но пла­вље­но при ви­со­ком во­до­ста­ју Са­ве и Ду­на­ва. 

Ар­хи­тек­та Бра­шо­ван пр­ви је на­пра­вио идеј­но ре­ше­ње но­вог гра­да на Са­ви, али оно ни­је за­жи­ве­ло. Зла суд­би­на и Дру­ги свет­ски рат оме­ли су гра­до­на­чел­ни­ка Вла­ду Или­ћа да на­ста­ви из­град­њу. Као вла­сни­ка тек­стил­них фа­бри­ка, и чла­на јед­не од нај­бо­га­ти­јих по­ро­ди­ца у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји, по­сле­рат­ни ре­жим га је осу­дио на ду­го­го­ди­шњу ро­би­ју, ухап­шен је и од­у­зе­та му је це­ло­куп­на имо­ви­на.

Пре­ми­нуо је у нај­ве­ћој бе­ди у ста­ну ро­ђа­ка. Окру­жни суд у Бе­о­гра­ду је фе­бру­а­ра 2009. го­ди­не усво­јио зах­тев за ре­ха­би­ли­та­ци­ју Вла­де Или­ћа и ни­штав­ном про­гла­сио пре­су­ду Вој­ног су­да из 1945. ко­јом му је кон­фи­ско­ва­на имо­ви­на. Ње­го­ви на­след­ни­ци још суд­ским пу­тем по­ку­ша­ва­ју да по­вра­те од­у­зе­ту имо­ви­ну. Вла­ди Или­ћу су при­зна­те све за­слу­ге за раз­вој пред­рат­ног Бе­о­гра­да, али је овај пле­ме­ни­ти чо­век као је­дан од нај­у­спе­шни­јих гра­до­на­чел­ни­ка за­слу­жио да му се у глав­ном гра­ду по­диг­не спо­ме­ник, а јед­на од ули­ца по­не­се ње­го­во име. 

Ми­лан Јан­ко­вић