Само седам председница

Први пут у својој историји, Шпанија је добила нову владу у чијим министарским фотељама седи више жена него мушкараца. Шпанска влада премијера Хосеа Луиса Родригеза Запатера, коме је ово други мандат, имаће девет жена и осам мушкараца на челу министарстава, а уведено је и ново министарство – за равноправност које ће водити најмлађа министарка у историји Шпаније, тридесетједногодишња Бибијана Аидо. Женама су поверена нека од кључних министарстава, као што су министарство спољних послова, привреде и унутрашњих послова, а војску ће наредне четири године предводити 37-годишња Карме Шакон, досадашња министарка за стамбени сектор.

Доминантно женску владу има и Финска – од двадесет министарских фотеља, дванаест је припало женама, а слична је ситуација у Норвешкој, која има десет женских и девет мушких министара. Доста министара у сукњама имају и Француска, Шведска, Аустрија, Данска и Немачка.

Уједињени статистички подаци говоре да седам жена у свету седи у премијерским фотељама – у Немачкој, Украјини, на Новом Зеланду, у Мозамбику, Молдавији, на Холандским Антилима и Аландским Острвима. Седам држава има на челу председника жену: Финска – Тарју Халонен, Филипини – Глорију Макапагал Аројо, Либерија – Елен Џонсон Сирлиф, Чиле – Мишел Башле, Аргентина – Кристину Кирхнер, Индија – Пратибу Патил и Ирска – Мери Мекализ. Америчка јавност напето ишчекује резултат председничких избора на којима се први пут у историји САД кандидовала једна жена.

(/slika2)Према подацима Уницефа из 2007. године, на министарским положајима у свету се налази 14,3 одсто жена, што значи да је сваки седми министар на планети – жена. Супротно увреженим предрасудама да у исламским земљама нема политички активних жена, у великом броју традиционално исламских земаља има и жена министара, а две жене су биле и премијери – Тансу Чилер у Турској и Беназир Буто, бивша пакистанска премијерка, која је убијена крајем прошле године. Авганистан, Пакистан, Кувајт и Катар имају по једну жену министра у својим актуелним владама, а по две министарке седе у владама Уједињених Арапских Емирата, Омана и Јемена. У ирачкој влади од 37 министара три су жене, а једине две земље на свету које у својим владама никада нису имале ниједну припадницу лепшег пола јесу Монако и Саудијска Арбија.

На политичкој сцени Србије свега четири даме воде министарства у Влади Србије – на челу Министарства за науку налази се Ана Пешикан, Снежана Самарџић-Марковић води Министарство за спорт и омладину, Александра Смиљанић је на челу Министарства за телекомуникације, а Милица Чубрила је прва дама Министарства за дијаспору. Ђинђићева влада имала је четири жене министарке – Марија Рашета-Вукосављевић водила је Министарство за саобраћај и телекомуникације, Гордана Матковић била је на челу Министарства за социјалну политику, Анђелка Михајлов била је министар за заштиту животне средине, а Кори Удовички је након оставке Горана Новаковића дошла на чело Министарства енергетике. Прва влада Војислава Коштунице имала је две жене министарке – министарку просвете Љиљану Чолић, која је након афере „Дарвин” била смењена, и министарку пољопривреде, Ивану Дулић-Марковић, која је након реконструкције владе постала прва жена потпредседник владе након 2000. године.

Истраживање агенције „ТНС Медијум Галуп” показује да је политика најмање битна ствар женама у Србији, а овај податак поклапа се са релативно малим одзивом женске популације на изборима. У прилог аполитичности наших жена довољно говори податак да у последњих неколико година, са изузетком Наташе Мићић (која је стицајем трагичних политичких околности, након убиства премијера Ђинђића, постала вршилац дужности председника Србије) ниједна жена у Србији није освојила значајне позиције моћи.

Политички аналитичари феминистичке оријентације истичу да су током протекле две године жене широм света заузимале позиције које су вековима припадале мушкарцима. Прошлог марта било је финале председничке трке у Француској и врло мало је недостајало да Сеголен Роајал уђе у Јелисејску палату, величанствени центар моћи Париза, који је до тада био резервисан само за господу. Ангела Меркел постала је прва немачка канцеларка и једна од најмоћнијих особа на свету. Преко Атлантика, Хилари Клинтон улази у председничку трку, кандидујући се да постане прва дама која је прешла праг Беле куће. Занимљиво је да је једна од њених саветница у изборној кампањи – Медлин Олбрајт, жена која је била први државни секретар у администрацији Била Клинтона. Након ње, Кондолиза Рајс постаје први тамнопути државни секретар Америке, а Ненси Пелоси спикер Представничког дома америчког Конгреса.

Осамдесете године у политичку орбиту винуле су Маргарет Тачер, прву британску премијерку. Уз њу, многе даме су почеле да се пењу степеницама политичке моћи – Голда Меир постала је премијерка Израела, Индира Ганди тријумфује у Индији, Беназир Буто у Пакистану, а Тансу Чилер у Турској. Ирска је недавно имала две жене председнице – Мери Робинсон и Мери Мекалис.