Србија и неутралност

Када сам 23. маја 1985. године посетио у Хамбургу „Fuhrungsakademie der Bundeswehr”, односно Вишу војну академију Бундесвера, разговарао сам са командантом академије генералом Херманом Хагеном. Ми смо тада као ЈНА школовали годишње обично по два официра, у чину мајора, у тој најпрестижнијој војној академији СР Немачке и генерал Хаген је тог дана на своју униформу ставио сребрни летачки знак југословенског РВ и ПВО, који је добио приликом посете нашем Ратном ваздухопловству годину дана раније. У лаганом разговору мало смо се дотакли и политике, наравно генерал је замолио да то не иде у штампу, интересовало ме је како он гледа на збивања на Балкану.

Генерал је био врло прецизан: „Наш једини интерес је будуће уједињење две Немачке и ништа друго нас не интересује сада”.

Добро генерале, ако се и када једног дана уједините, шта онда? Како ће Немачка наступати према Балкану, према Југославији? Само ме је погледао и тихо процедио: „Нека вам тада Бог помогне.”

Пет година касније, у мају 1990, Лес Аспен је изјавио „да се НАТО неће померати изван граница досадашње Савезне Републике Немачке, односно нема померања војне равнотеже на штету Совјетског Савеза”. У међувремену се Совјетски Савез распао, Југославија је убијена, а НАТО је на границама Русије. Ако је још те 1990. године политички и војни статус уједињене Немачке био кључно европско питање, стара игра политичке моћи 19. и са почетка 20. века у Европи опет је у току. Наиме, Европа није доживела „крај историје”, већ само нови почетак. Либерализам и демократија нису превазишли национализме, заједнички систем безбедности, који би се заснивао на сарадњи од Атлантика до Урала, даље је од онога што је био 1990. године.

Где је у том контексту, у Европи са само једним војним пактом, данашња Србија? Како одржати политику војне неутралности када нам свако мало са самита НАТО-а онако доброћудно поручују „да НАТО поштује нашу позицију војне неутралности”, што треба читати да би нас поштовали још више да нисмо војно неутрални, односно да смо чланица НАТО-а.

Дакле, ако желимо да останемо војно неутрални за Србију питање одбране мора бити тек на другом месту. Нас треба да интересује спречавање било каквог напада на Србију, спречавање рата на нашем простору, ми треба да тежимо да не дођемо у ситуацију да морамо да се бранимо. Ми морамо јасно да ставимо до знања свим потенцијалним ратним авантуристима да напад на Србију нема никаквог смисла. А за такву поруку потребан нам је минимум оружја које одвраћа, чије поседовање у одбрамбеном систему Србије чини сваки напад на Србију бесмисленим. Одвраћање није уперено против неког конкретно, оно је уперено против рата. Односно наша стратегија више не треба да буде уметност вођења рата већ уметност спречавања рата. А то је могуће само ако сте економски, политички и војно јаки.

Војну неутралност Србије карактерише географски положај и историјско искуство. У Србији не постоје никакви стратешки циљеви који би могли да буду неки значајнији разлог за напад, било са Запада било с Истока. Политичко-војни значај Србије зависи, гледајући из визуре НАТО-а, од тога у ком обиму би могла да се користи наша територија да би се доспело до стратешких циљева лоцираних у близини руске територије. НАТО већ има под потпуном контролом територију Косова и Метохије, има своје војне базе у Бугарској и Румунији, а користи и територију Украјине. Дакле, потпуно се примакао границама Русије, па тако наше ламентирање о великом значају моравско-вардарског правца припада геостратегији прошлог века. Такви се правци у савременим борбеним дејствима једноставно прескачу. Из разлога војне географије нема изгледа да би Србија могла да постане бојиште за копнене операције већег обима између НАТО-а и Русије.

Улога политике одбране Србије јесте да сачува поверење у нашу војну неутралност, при чему је снага одбране само један од критеријума по коме се просуђује, у случају кризе или конфликта, српска способност да се придржава своје проглашене војне неутралности. Одбрана земље, наравно, у надлежности је политичког руководства које је задужено да избегава сукоб докле год се то може, а када се то више не може да руководи одбраном и одбије напад. Значај војске Србије, као инструмента за управљање кризом, расте сразмерно нашим способностима да узвратимо на војне операције против Србије.

За безбедност Србије од виталног је значаја то што ни НАТО ни Русија нашу територију и наш ваздушни простор не сматрају пречицом за могући изненадни стратешки напад. Одсуство стратешких циљева на територији Србије значи да нема никаквих циљева ни за нуклеарно оружје. Наравно, уласком Србије у НАТО то би се сигурно променило, јер не улазите у дечји вртић већ у војни савез који има своје трупе на границама Русије. Ако сте члан неког војног савеза, аутоматски сте легитиман циљ за ону другу страну. Јер можда тренутно немате на својој територији стратешких циљева, али ако сте члан неког војног савеза можете да их „добијете” за неколико сати. Друга страна онда може и превентивно да делује и имате проблем.

Најважније за Србију, у времену које је пред нама, јесте да и даље градимо поверење у нашу политику безбедности и војне неутралности. За сада нам то и успева.