Велике воде Парагваја

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Тријумф левице, оличене у црвеном бискупу Фернанду Лугу, вратио је на мапу Латинске Америке и света малени изоловани Парагвај, о коме се до данашњег дана чуло само као о земљи вечних диктатура, монопола, шверца и корупције. Стешњена између Аргентине и Бразила, земља гваранија, староседелачких тропских Индијанаца, окована монополом Колорадо партије, није успела да се опорави ни после збацивања тридесетпетогодишње десничарске диктатуре Алфреда Стреснера (1989), о чијим се злочинима и везама са нацистичким метузалемима и данас увелико прича. Стреснер је за собом оставио најпоузданијег наследника, своју Колорадо партију, у чијем је чланству пола земље и која држи све политичке и економске монополе.   Коначни крах последње партијске хегемоније на континенту са радошћу су поздравиле све латиноамеричке земље. Парагвај, победом умерено левог бившег бискупа, има шансу да изађе из самоизолације у коју је запао практично чим је стекао независност од шпанске круне пре скоро двеста година.

 Свестан да је немогуће преко ноћи размонтирати Колорадо машинерију која је запосела све полуге и шрафове парагвајске хацијенде, пре више од 60 година, нови председник Фернандо Луго (56) позива на јединство кад обећава да ће уз помоћ народа створити нову земљу, окончањем сурове социјалне неједнакости и распрострањене корупције. Десетине хиљада људи играло је и певало до зоре, добоши су ударали у лудом победничком ритму и ниједан терориста није однео у ваздух постројења и трговине, како је то најављивао актуелни досадашњи председник Никанор Дуарте.

До јуче се само говорило о томе како Фернандо Луго носи сандале (ваљда да би лакше могао да обилази сиромашне и ојађене у тропским недођијама), а сада на видело излази да Парагвај у својој изолацији крије блага од непроцењиве вредности за читаву планету. Налази се у самом центру басена Гварани, највећег резервоара слатке воде на свету који се простире територијом четири латиноамеричке земље. Ово слатководно богатство заузима површину једнаку збиру територија Шпаније, Француске и Португалије и могло би да снабде 720 милиона становника током читавог једног века. Давно је ова калкулација направљена на богатијем северном делу америчког континента, где стручњаци предвиђају да се будући ратови неће водити око нафте, већ да ће се пијаћа вода претворити у течно злато.

Вашингтон је такође после 11. септембра (свакако и пре овог терористичког датума) лоцирао тропску тромеђу (Парагвај, Аргентина и Бразил), где воде Игуасуа праве најспектакуларније слапове на свету, као један од најопаснијих епицентара исламског тероризма. Алфредо Стреснер отворио је на тромеђи слободну трговинску зону, која је ускоро потом пренасељена трговцима из исламског света. Обавештајне службе из Вашингтона избориле су се за право да се ту негде смести и слободна америчка војна зона, да ли због заштите од тероризма или због полагања права на драгоцене Велике воде, како се у преводу са гваранија назива Игуасу. Има још стратешких разлога због којих су САД подржавале десничарску парагвајску диктатуру и прећутно толерисале потоњег колективног Стреснеровог наследника.

Победа Фернанда Луга са опрезом је дочекана у светској суперсили која страхује да се овај не придружи радикалима у антиамеричкој кампањи, чији је вођа председник нафтоносне Венецуеле Уго Чавес. У Вашингтону се процењује да је Фернандо Луго свакако левичар, али се до сада није истицао непријатељским ставовима према САД. Додуше, он тражи независнији положај за своју земљу. Али, како се надају амерички аналитичари, пре ће се приклонити умеренијем левом латиноамеричком крилу оличеном у бразилском председнику Лул, и чилеанској челници Мишел Башеле. То је већ доза левичарења коју Вашингтон, заузет проблемима ван свог континента, може да толерише. Све док планета не постане још жеднија и велике гварани воде не потеку златоносним токовима.