Даворовим путем

Вик­тор је те исте го­ди­не на Ка­дет­ском шам­пи­о­на­ту Евро­пе у Ле­то­ни­ји осво­јио брон­за­ну ме­да­љу, а већ сле­де­ће го­ди­не пре­се­лио се у Зре­ња­нин, где је и да­нас члан Про­ле­те­ра. Пр­ве рвач­ке лек­ци­је на­у­чио је у чу­ве­ној рвач­кој шко­ли у Сен­ти код Ми­кло­ша Мол­на­ра и Зер­де Ла­сла, где је ста­сао и Кри­стјан Фрис, а „гла­зу­ру” код Во­ји­сла­ва Трај­ко­ви­ћа у Про­ле­те­ру, чи­ји дрес но­си пу­них шест го­ди­на.

Ипак, глав­не ве­шти­не у рва­њу Вик­тор је при­хва­тио од Да­во­ра Ште­фа­не­ка, с ко­јим је и нај­бо­љи друг у ре­пре­зен­та­ци­ји. Ка­да је тре­ба­ло иза­бра­ти шко­лу или рва­ње, од­лу­ка је па­ла да на­крат­ко „за­мр­зне” да­ље шко­ло­ва­ње, ма­да је код ро­ди­те­ља по­сто­ја­ла же­ља да упи­ше Ма­шин­ски фа­кул­тет, с об­зи­ром на то да је Вик­тор у шко­ли био од­ли­чан ђак. Ту же­љу сво­јих ро­ди­те­ља је ипак ис­пу­нио, уз обе­ћа­ње да ће се са стру­ња­че по­ву­ћи ка­да осво­ји олим­пиј­ско од­лич­је.

Пра­ви уз­лет у рвач­ком спор­ту Вик­тор је до­жи­вео пре три го­ди­не ка­да је у Ба­куу на пр­вен­ству Евро­пе за­по­чео ни­ску ве­ли­ких успе­ха, на­ста­вив­ши је го­ди­ну да­на ка­сни­је у Ри­ги, где је та­ко­ђе био тре­ћи и у Ри­ју, где је сти­гао до че­тврт­фи­на­ла олим­пиј­ског тур­ни­ра, ма­да је и та­ко оште­ћен у ду­е­лу с Иран­цем.

Про­шле го­ди­не је у Па­ри­зу по­стао свет­ски пр­вак, чи­ме је на­ја­вио да ће у То­ки­ју за две и по го­ди­не би­ти је­дан од на­ших нај­ве­ћих аду­та да по­но­ви успех свог идо­ла.

У сло­бод­но вре­ме во­ли да по­гле­да до­бар филм, а с де­вој­ком ко­ја жи­ви у Ади то­ком ле­та ће нај­ве­ро­ват­ни­је на ле­то­ва­ње у Тур­ску. Са Ште­фа­не­ком је осам го­ди­на ци­мер и ка­ко ка­же, во­ли да по­гле­да вр­хун­ски фуд­бал, по­себ­но ме­че­ве у Ли­ги шам­пи­о­на.