Борба за статус оригинала

Колико се у овој кампањи странке боре да придобију бираче за своју политику толико, у прилог истом циљу, указују да о вредности њихове политике најбоље говори то што су сви други или бар неки њихови политички конкуренти дошли на њихове позиције.

Тако Ивица Дачић поручује да социјалисти нису променили своју политику већ су друге странке дошле на концепт националне политике СПС-а. Да ли смо заиста после осам година направили пун круг? Остали главни учесници на политичкој сцени, очигледно, сматрају да нисмо, јер и они тврде да су се други приближили њима или да то тек треба да учине ако мисле да праве постизборне савезе.

Када је политички аналитичар Владимир Гоати недавно изнео оцену да ће ускоро доћи до утапања Демократске странке Србије у Српску радикалну странку, јер су се, по његовом мишљењу, опредељења ДСС-а у потпуности поклопила са ставовима СРС-а, жустро су реаговали и из једне и из друге странке.

Драган Шормаз, високи функционер ДСС-а, рекао је да се та странка није приближила радикалима колико су се ови приближили њима. Према његовим речима, ДСС је први рекao да Србија хоће у ЕУ под условом да се Унија јасно изјасни о томе. А радикали се слажу са њиховом политиком и то, како каже, нико нема право да им ускраћује. Шормаз је нагласио да је раније и Демократска странка заступала такву политику, али је касније од ње одустала. (У ДС-у, подсећања ради, тврде да је ДСС одустао од принципа европских интеграција који су заједно формулисали приликом формирања владе прошле године.)

Драган Тодоровић, председник Извршног одбора СРС-а, пак, каже да је ДСС „сада у потпуности на страни СРС-a кад је у питању одбрана КиМ”, те да би то требало да буде политика и свих других странака.

И Демократска странка истиче да су партије које су на њеној изборној листи прихватиле политику ДС-а. Тако је високи функционер ове партије Оливер Дулић, објашњавајући идеју окупљања одређених странака на изборној листи За европску Србију недавно изјавио да се сви они који су са њима на листи залажу „за кључну стратешку оријентацију наше земље, а то је наставак европских интеграција”, те да су морали да прихвате и „наставак дипломатске политичке борбе за очување наших највиталнији националних интереса, а Косово је веома важно”.

Он је, између осталог, рекао и да „оног тренутка када су Ненад Чанак и ЛСВ приступили коалицији За европску Србију они су прихватили и оно што је био програм Бориса Тадића на председничким изборима и што је програм ДС-а на парламентарним”.

Попут развијених демократија и земље у транзицији или странке у њима често једна од друге преузимају кључне теме, објашњава Ђорђе Вуковић, програмски директор Центра за слободне изборе и демократију, наводећи пример да је за њега било зачуђујуће то што су се конзервативци у Великој Британији бавили темама у вези са геј популацијом.

„То се дешава, јер је маневарски простор сужен и онај ко долази на власт реторику прилагођава ситуацији и под тим околностима се странке ’сударају’ темама. Тако, рецимо, о ЕУ не могу да се причају различите приче, јер нико неће да каже да неће у ЕУ, него ће сви рећи да хоће у ЕУ под одређеним околностима”, каже Вуковић.

Наглашавајући да нико нема право да каже да има тапију на неку тему, он објашњава да није реално очекивати да неко некоме у кампањи призна да је први покренуо неко питање и да је, схвативши да је став политичког супарника био исправнији, дошао на његове позиције.

Истичући да се странке у кампањама увек труде да говоре о темама које су најважније за грађане, социолог Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука, наводи да се све партије померају према централним политичким темама.

Годинама уназад на интересној скали приоритета грађана Србије доминира пет ствари: незапосленост, животни стандард, привредни развој и политичка стабилност, борба против криминала и корупције, а пета је прича о Косову и с њом повезана прича о европским интеграцијама.

– И сада, како се политички контекст мења и како се различито рангирају приоритети, и политичке странке покушавају да осцилирају у овом централном политичком пољу, да буду нека врста политичког мејнстрима. Чине то и оне партије које више не играју централне политичке роле (као СПО, СПС, па и ДСС), него политичке епизоде. И даље тврде да су они у језгру политичког поља, а да остали преузимају њихову позицију – објашњава он.

Све партије говоре да је баш њихова политика непромењена, и да су се они други приближили њиховим ставовима, због тога што покушавају да очувају привид доследности.

Стојиљковић указује на то да конкретна политика у великој мери зависи од контекста.

– И ја не бих ту претерано замерао партијама, сем онда када нам вређају интелигенцију и здрав разум када мисле да ми то не видимо. А ми то видимо једноставно зато што тај механизам функционише још од великих религија. Овде треба указати на разлику између ренегата и јеретика. Ренегат је онај који је напустио нашу цркву, веру или политичку партију, зато што је прихватио друге системе. И тог мало презиремо, али немамо проблем с њим. Највећи проблем имамо с такозваним јеретицима, који тврде да су аутентични тумачи и „чувари ватре” и поред нас живих – и ако њих не уништимо, не можемо да опстанемо. Е сад, овде је неко јеретик, а неки су ренегати. За СПС су они остали ренегати, а с обзиром на дугу историју сукоба између две демократске странке, једни другима су јеретици – објашњава Стојиљковић илуструјући тезу да су у политици најжешћи сукоби са најближим „комшијом” у политичком спектру.

Јер, када се неколико партија бори за исти део бирачког тела, свако од њих мора да покаже да је баш он оригинал, а да су остали фалсификати. Тиме се највише може утицати на „меке” присталице, оне који нису потпуно сигурни за кога ће гласати (и размишљају у стилу „ја бих највероватније гласао за Тадића, али можда ми се омакне рука и за Чеду, или за Воју…”)

– Кад је таква ситуација у истом делу политичког спектра, онда добро дође ово „ма, сви су ме копирали”, „ма, то је аутентично моја идеја”… – указује Стојиљковић.