Ако је примерено џепу

Танјуг специјално за „Политику”
Откако Мадл’Арт у Београду организује аукције антиквитета и уметничких дела, у недељу, 20. априла, први пут се догодило да највиша цена буде постигнута за комад накита – златну огрлицу са смарагдима и дијамантима за коју је плаћено 3200 евра. У исто време, слике чија је цена прелазила 2000 евра остале су непродате.

На већ традиционалној пролећној аукцији Мадл’Арт је изнела на продају 162 „лота” од којих је 79 предмета примењене уметности а остало су уметничка дела домаћих и страних аутора. Показало се да су аукције постале веома привлачне за посетиоце, али је било много више посматрача него купаца. Но, зато је неколико њих било веома „активно” што је знак или да су куповали за трећа лица или се баве трговином уметничким делима па су искористили прилику да дођу до неких слика по изузетно приступачној почетној цени.

Број „лотова” чија се почетна цена драстично повећала било је веома мало, јер су углавном продавани по почетној цени или се она увећавала за 100-200 евра. Најмање интересовање је владало за предмете од порцелана, стакла и сребра и они који су нашли купца продати су по почетној цени која је за једну кинеску вазу из 19. века била само 150 евра; али, продата је и ваза са највишом ценом (1200 евра) зато што се ради о делу познатог француског уметника Емила Галеа који ју је израдио 1904/1906. Пажњу колекционара привукла је фигура папагаја израђена од лапислазулија, чија се почетна цена од 300 евра скоро удвостручила.

Занимљиво је да се нашао купац за пећ од гуса, прекривену мајоликом, и израђену 1925. године, која је продата по почетној цени од 500 евра.

За уметничка дела међу којима су преовладале слике, (понуђене су само три скулптуре), владало је много веће интересовање пошто је било доста „звучних” имена по приступачним ценама, јер су, уместо скупих уља великих димензија, понуђени цртежи, акварели пастел и графике.

Било је за очекивати да ће се наћи купац за цртеже Стојана Аралице који су имали почетну цену од 300 евра и показало се да су међу њима зналци, јер нико се није интересовао за слабији (морски пејзаж), али зато се за други јавило неколико (ведута неког места у Истри) и продат је за 400 евра.

Потврдило се правило да добра прича везана за слику подстиче интересовање купаца, јер како, иначе, да се објасни да је продат мали портрет девојчице, рад мало знаног француског сликара Пјера Аугуста Белеа, ако се не узме у обзир да је на слици ћерка др Милована Ђ. Милановића, председника српске владе до 1912. године и праунука капетана Мише Анастасијевића.

То се поновило када је на ред дошао женски акт, рад Босе Валић Јованчић из 1926. године, за који се верује да је њен аутопортрет. Уз слику иде тужна прича да је уметница, која је била ђак Влаха Буковца и веома присутна на ликовној сцени Београда између два рата, хтела ову слику да откупи из излога једне стакларске радње пред своју смрт 1971. године, али није имала довољно пара за то, а сада су је продавали наследници тог стаклара. Они су је проценили на 600 евра а на крају, после најдуже лицитације на овој аукцији, продата је за 1050 евра!

(/slika2)Највиша цена која је плаћена за неку слику била је 2000 евра, колико је тражено за „Цвеће” Ивана Радовића, а затим следи слика манастира Острога Цветка Лаиновића за 1700 евра и „Рибарница на Светој Гори” Сташе Беложанског плаћена 1050 евра од почетних 650.

„У бубњу” су остале слике: Воје Станића која је имала највишу почетну цену од 6000 евра, Зорана Павловића (5000), Звонка Мусулина (3000), Светислава Вуковића ( 2900).

Најјевтинији, само 50 евра, био је акварел са оловком „Панорама Мулехаузена” Ханса Маргграфа из 1945. коју је по тој цени купио неки странац.

Ова аукција је јасно показала да постоји интересовање за куповину уметничких дела ако су цене примерене џепу оних који се разумеју у праве вредности и имају развијене естетске критеријуме, а то су припадници наше средње класе која је, скоро „истребљена” током протеклог периода. Странци, са ретким изузецима, не свраћају на аукције Мадл’Арта, што се може препознати по томе да скупе руске и грчке иконе, као и скулптуре са Далеког истока остају непродате, иако међу њима има веома добрих примерака који би у великим светским центрима лако нашли купце.

Они купци који имају довољно пара да би лако могли платити 6000 евра за сјајну слику Воје Станића, или нису заинтересовани да купују уметничка дела или се радије окрећу црном тржишту где ће остати непримећени. Пионирски подухват „Мадл’Арта” да помаже стварању легалног тржишта уметнина свакако је за похвалу и треба пожелети да у томе истраје.