Знање и идеје – валута српске привреде

„Као и прет­ход­не две го­ди­не, цен­трал­на те­ма на мар­ги­на­ма са­ми­та би­ће де­фи­ни­са­ње ме­ста Ср­би­је у свет­ској по­де­ли ра­да и ко­ри­до­ри кроз ко­је мо­же­мо да на­пра­ви­мо про­до­ре. Од ко­ли­чи­не ин­фор­ма­ци­ја с ко­ји­ма рас­по­ла­же­мо, за­ви­си­ће и на­ше раз­у­ме­ва­ње са­да­шњи­це и бу­дућ­но­сти, али и мо­гућ­ност сна­ла­же­ња у све­ту бр­зих про­ме­на. Ја­сно је да не мо­же­мо да пра­ви­мо авак­се и кр­ста­ре­ће ра­ке­те, али у сред­њој кла­си, где је на це­ни па­мет и кре­а­тив­ност, мо­же­мо да се до­бро по­зи­ци­о­ни­ра­мо”, ка­же проф. др Ра­ди­во­је Ми­тро­вић, де­кан Ма­шин­ског фа­кул­те­та БУ. Kако ис­ти­че, зна­ње и иде­је би­ће „ва­лу­та” ино­ва­ци­о­не при­вре­де. За­то др­жа­ва тре­ба да ста­не иза до­ма­ћих ма­лих и сред­њих ком­па­ни­ја, ко­је има­ју соп­стве­не раз­вој­не про­гра­ме и ве­ли­ки зна­чај при­да­ју ино­ва­ци­ја­ма.

Јед­на­ко ва­жно пи­та­ње је и ко­ји би то про­из­во­ди и тех­но­ло­ги­је мо­гли да бу­ду ге­не­ра­то­ри раз­во­ја Ср­би­је, да ли је то елек­тро­мо­бил, во­зи­ла на хи­брид­ни по­гон, по­љо­при­вред­на ме­ха­ни­за­ци­ја...

„Ди­ги­та­ли­за­ци­ја, ро­бо­ти­за­ци­ја, до­бро је што су те те­ме у фо­ку­су упра­вљач­ке ели­те на­ше др­жа­ве, али још не­ма се­та опе­ра­тив­них ме­ра по­др­шке. А ја­сна про­јек­ци­ја раз­во­ја нам је ну­жна и због пре­го­во­ра о при­сту­па­њу Европ­ској уни­ји. Под­се­ћам, по­гла­вље 20 ти­че се ин­ду­стриј­ских по­ли­ти­ка ЕУ. У ту при­чу мо­ра­мо да уђе­мо с кон­цеп­том ко­ји је ком­пле­мен­та­ран са стра­те­ги­јом тзв. па­мет­не спе­ци­ја­ли­за­ци­је ко­ју има Уни­ја. Исто­вре­ме­но, на­ша стра­те­ги­ја тре­ба да ја­сно од­ра­зи опре­де­ље­ње за ви­со­ко­тех­но­ло­шки раз­вој, на на­чин да но­во­ство­ре­на ин­те­лек­ту­ал­на вред­ност бу­де утка­на у про­из­во­де”, об­ја­шња­ва де­кан Ми­тро­вић.

На за­ста­ва­ма че­твр­те ин­ду­стриј­ске ре­во­лу­ци­је јед­на од кључ­них ре­чи је – зна­ње. Тај ре­сурс се, за раз­ли­ку од си­ро­ви­на и енер­ги­је, ко­ри­шће­њем не тро­ши, већ су­прот­но – што се ви­ше ко­ри­сти, то га ви­ше има.

„Из ни­че­га ни­је мо­гу­ће ство­ри­ти не­што, мо­ра по­сто­ја­ти кван­тум зна­ња над ко­јим се про­ми­шља. Као што је то ре­као Кант: ’Ис­ку­ство без те­о­ри­је је сле­по, а те­о­ри­ја без ис­ку­ства је са­мо ин­те­лек­ту­ал­на игра.’ За­то сма­трам да про­фе­со­ри фи­зи­ке, ма­те­ма­ти­ке, тер­мо­ди­на­ми­ке, ме­ха­ни­ке... не мо­гу да аде­кват­но пре­не­су зна­ње ако не­ма­ју ис­ку­ство ра­да у прак­си и ако не уме­ју да про­ми­шља­ју. Без то­га, све се сво­ди на ре­ин­тер­пре­та­ци­ју, на тран­сфер фор­мал­них зна­ња, без ви­зи­је ка­ко би се она мо­гла пре­то­чи­ти у про­из­вод ко­ји је бо­љи или јев­ти­ни­ји од прет­ход­них”, ис­ти­че де­кан Ма­шин­ског фа­кул­те­та. За­то је, ка­же, из­у­зет­но ва­жно да се на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту ин­си­сти­ра на мул­ти­ди­сци­пли­нар­ном ис­тра­жи­вач­ком при­сту­пу јер са­мо та­кав мо­же да бу­де део европ­ског и свет­ског ис­тра­жи­вач­ког про­сто­ра. И да бу­де зна­чај­но те­ме тро­у­гла на­у­ка – др­жа­ва – при­вре­да.

„На тим по­став­ка­ма, Ма­шин­ски фа­кул­тет фор­ми­ра ге­не­ра­ци­је кре­а­тив­них и ино­ва­тив­них ин­же­ње­ра, ко­ји­ма су ин­фор­ма­ци­о­но ко­му­ни­ка­ци­о­не тех­но­ло­ги­је сна­жна ло­ги­стич­ка по­др­шка. Они ће ра­ди­ти с но­вим ма­те­ри­ја­ли­ма, ми­кро и на­но ма­ши­на­ма, с тех­но­ло­ги­ја­ма ко­ји су мал­тене до ју­че би­ли на­уч­на фан­та­сти­ка. Фрон­тал­ни на­уч­но­тех­нич­ки про­дор да­је шан­су и зе­мља­ма по­пут на­ше да ухва­те при­кљу­чак с раз­ви­је­ни­ма – ако има­ју ­инвентив­не ка­дро­ве”, на­по­ми­ње наш са­го­вор­ник.

Да би смо као др­жа­ва из­бе­гли суд­би­ну жр­тве „тех­но­ло­шког дар­ви­ни­зма”, од­но­сно су­ро­ви за­кон при­ро­де по ко­ме онај ко не мо­же да се при­ла­го­ди не­ће ни пре­жи­ве­ти, про­фе­сор Ра­ди­во­је Ми­тро­вић пред­ла­же сле­де­ћи ре­цепт:

„На пла­ну на­у­ке, мо­ра­мо да се по­ве­же­мо с нај­бо­љи­ма у све­ту, да би смо се на­па­ја­ли на из­во­ру иде­ја. А у тра­же­њу на­чи­на да те иде­је ко­мер­ци­ја­ли­зу­је­мо, парт­нер­ства тре­ба скла­па­ти са се­би рав­ни­ма. И ва­ља нам стал­но раз­би­ја­ти пре­ду­бе­ђе­ње да је то не­што ма­ње вред­но. На­про­тив – зна­ње оте­ло­тво­ре­но у про­из­во­ду бо­љем од по­сто­је­ћег, иде­ал је ко­ме тре­ба те­жи­ти.”