Znanje i ideje – valuta srpske privrede

„Kao i pret­hod­ne dve go­di­ne, cen­tral­na te­ma na mar­gi­na­ma sa­mi­ta bi­će de­fi­ni­sa­nje me­sta Sr­bi­je u svet­skoj po­de­li ra­da i ko­ri­do­ri kroz ko­je mo­že­mo da na­pra­vi­mo pro­do­re. Od ko­li­či­ne in­for­ma­ci­ja s ko­ji­ma ras­po­la­že­mo, za­vi­si­će i na­še raz­u­me­va­nje sa­da­šnji­ce i bu­duć­no­sti, ali i mo­guć­nost sna­la­že­nja u sve­tu br­zih pro­me­na. Ja­sno je da ne mo­že­mo da pra­vi­mo avak­se i kr­sta­re­će ra­ke­te, ali u sred­njoj kla­si, gde je na ce­ni pa­met i kre­a­tiv­nost, mo­že­mo da se do­bro po­zi­ci­o­ni­ra­mo”, ka­že prof. dr Ra­di­vo­je Mi­tro­vić, de­kan Ma­šin­skog fa­kul­te­ta BU. Kako is­ti­če, zna­nje i ide­je bi­će „va­lu­ta” ino­va­ci­o­ne pri­vre­de. Za­to dr­ža­va tre­ba da sta­ne iza do­ma­ćih ma­lih i sred­njih kom­pa­ni­ja, ko­je ima­ju sop­stve­ne raz­voj­ne pro­gra­me i ve­li­ki zna­čaj pri­da­ju ino­va­ci­ja­ma.

Jed­na­ko va­žno pi­ta­nje je i ko­ji bi to pro­iz­vo­di i teh­no­lo­gi­je mo­gli da bu­du ge­ne­ra­to­ri raz­vo­ja Sr­bi­je, da li je to elek­tro­mo­bil, vo­zi­la na hi­brid­ni po­gon, po­ljo­pri­vred­na me­ha­ni­za­ci­ja...

„Di­gi­ta­li­za­ci­ja, ro­bo­ti­za­ci­ja, do­bro je što su te te­me u fo­ku­su upra­vljač­ke eli­te na­še dr­ža­ve, ali još ne­ma se­ta ope­ra­tiv­nih me­ra po­dr­ške. A ja­sna pro­jek­ci­ja raz­vo­ja nam je nu­žna i zbog pre­go­vo­ra o pri­stu­pa­nju Evrop­skoj uni­ji. Pod­se­ćam, po­gla­vlje 20 ti­če se in­du­strij­skih po­li­ti­ka EU. U tu pri­ču mo­ra­mo da uđe­mo s kon­cep­tom ko­ji je kom­ple­men­ta­ran sa stra­te­gi­jom tzv. pa­met­ne spe­ci­ja­li­za­ci­je ko­ju ima Uni­ja. Isto­vre­me­no, na­ša stra­te­gi­ja tre­ba da ja­sno od­ra­zi opre­de­lje­nje za vi­so­ko­teh­no­lo­ški raz­voj, na na­čin da no­vo­stvo­re­na in­te­lek­tu­al­na vred­nost bu­de utka­na u pro­iz­vo­de”, ob­ja­šnja­va de­kan Mi­tro­vić.

Na za­sta­va­ma če­tvr­te in­du­strij­ske re­vo­lu­ci­je jed­na od ključ­nih re­či je – zna­nje. Taj re­surs se, za raz­li­ku od si­ro­vi­na i ener­gi­je, ko­ri­šće­njem ne tro­ši, već su­prot­no – što se vi­še ko­ri­sti, to ga vi­še ima.

„Iz ni­če­ga ni­je mo­gu­će stvo­ri­ti ne­što, mo­ra po­sto­ja­ti kvan­tum zna­nja nad ko­jim se pro­mi­šlja. Kao što je to re­kao Kant: ’Is­ku­stvo bez te­o­ri­je je sle­po, a te­o­ri­ja bez is­ku­stva je sa­mo in­te­lek­tu­al­na igra.’ Za­to sma­tram da pro­fe­so­ri fi­zi­ke, ma­te­ma­ti­ke, ter­mo­di­na­mi­ke, me­ha­ni­ke... ne mo­gu da ade­kvat­no pre­ne­su zna­nje ako ne­ma­ju is­ku­stvo ra­da u prak­si i ako ne ume­ju da pro­mi­šlja­ju. Bez to­ga, sve se svo­di na re­in­ter­pre­ta­ci­ju, na tran­sfer for­mal­nih zna­nja, bez vi­zi­je ka­ko bi se ona mo­gla pre­to­či­ti u pro­iz­vod ko­ji je bo­lji ili jev­ti­ni­ji od pret­hod­nih”, is­ti­če de­kan Ma­šin­skog fa­kul­te­ta. Za­to je, ka­že, iz­u­zet­no va­žno da se na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu in­si­sti­ra na mul­ti­di­sci­pli­nar­nom is­tra­ži­vač­kom pri­stu­pu jer sa­mo ta­kav mo­že da bu­de deo evrop­skog i svet­skog is­tra­ži­vač­kog pro­sto­ra. I da bu­de zna­čaj­no te­me tro­u­gla na­u­ka – dr­ža­va – pri­vre­da.

„Na tim po­stav­ka­ma, Ma­šin­ski fa­kul­tet for­mi­ra ge­ne­ra­ci­je kre­a­tiv­nih i ino­va­tiv­nih in­že­nje­ra, ko­ji­ma su in­for­ma­ci­o­no ko­mu­ni­ka­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je sna­žna lo­gi­stič­ka po­dr­ška. Oni će ra­di­ti s no­vim ma­te­ri­ja­li­ma, mi­kro i na­no ma­ši­na­ma, s teh­no­lo­gi­ja­ma ko­ji su mal­tene do ju­če bi­li na­uč­na fan­ta­sti­ka. Fron­tal­ni na­uč­no­teh­nič­ki pro­dor da­je šan­su i ze­mlja­ma po­put na­še da uhva­te pri­klju­čak s raz­vi­je­ni­ma – ako ima­ju ­inventiv­ne ka­dro­ve”, na­po­mi­nje naš sa­go­vor­nik.

Da bi smo kao dr­ža­va iz­be­gli sud­bi­nu žr­tve „teh­no­lo­škog dar­vi­ni­zma”, od­no­sno su­ro­vi za­kon pri­ro­de po ko­me onaj ko ne mo­že da se pri­la­go­di ne­će ni pre­ži­ve­ti, pro­fe­sor Ra­di­vo­je Mi­tro­vić pred­la­že sle­de­ći re­cept:

„Na pla­nu na­u­ke, mo­ra­mo da se po­ve­že­mo s naj­bo­lji­ma u sve­tu, da bi smo se na­pa­ja­li na iz­vo­ru ide­ja. A u tra­že­nju na­či­na da te ide­je ko­mer­ci­ja­li­zu­je­mo, part­ner­stva tre­ba skla­pa­ti sa se­bi rav­ni­ma. I va­lja nam stal­no raz­bi­ja­ti pre­du­be­đe­nje da je to ne­što ma­nje vred­no. Na­pro­tiv – zna­nje ote­lo­tvo­re­no u pro­iz­vo­du bo­ljem od po­sto­je­ćeg, ide­al je ko­me tre­ba te­ži­ti.”