Историја полиције у Србији

Први пут у историји савремене Србије, у Београду је недавно отворена изложба под називом „Историја полиције у Србији” на иницијативу министра унутрашњих послова, Небојше Стефановића, са тенденцијом да прерасте у стални музеј.

Без обзира на значај полиције у развоју модерне Србије, све до данас није постојао музеј који би чувао успомену на традиције и развој овог важног сегмента државе. Већина земаља света има овакве музеје још од установљења сличних институција извршне власти. Да ова тема буди интересовање грађана потврђује и податак да је само током једног дана кроз поставку прошло више од 1.300 посетилаца свих узраста, рачунајући и велики број странаца. У изложбеном простору на Андрићевом венцу број 2 посетиоци могу пратити развој организације, униформи, наоружања, ознака и техничких средстава од 19. века до данас.

Темељи после Првог устанка

Темељи Министарства унутрашњих послова обновљене Србије постављени су током Првог устанка, између 1804. и 1813. године. Сенат је 1807. године усвојио прву шему организације „редовне и сталне полиције” у Београду: „полицајну власт” чинили су „полицајмајстор”, неопходан број „ликтора”, писари и пандури. Ови престонички униформисани чувари јавне безбедности представљали су претечу савремене полиције.

На скупштини која је одржана 1811, Синод је преформиран у „Правитељствујушчи Совјет Србски” који су чинили „попечитељи” новоустројених министарстава. За министра унутрашњих послова, предложен је Јаков Ненадовић, коме је Карађорђе Петровић, 30. јануара, упутио одговарајућу диплому. Од тог тренутка почиње историја Министарства унутрашњих послова са полицијом.

Током више од два века постојања, министарство и полиција су прошли кроз низ организационих промена и у свему су делили судбину обновљене Србије. Све до стицања независности, Министарство унутрашњих дела имало је важну улогу – након признања аутономије, 1830, било је задужено за старање о јавном реду, личној и имовинској сигурности, здрављу, јавном моралу, сиротињи, трговини, занатима, мерама за јавну употребу, поштама, шумама. Како Србија у то време није имала право на војску, чак су и оружане снаге, као својеврсна мимикрија, биле у надлежности Министарства унутрашњих дела све до 1862, када је коначно оформљено и Министарство војно.

Униформе и ознаке из 19. века, које, нажалост, нису сачуване, приказане су акварелима професора Чедомира Васића и ликовном реконструкцијом Уроша Богдановића. Посебна пажња је посвећена школству – од првих курсева 1880. године, преко сталног курса из 1897, оснивања жандармеријске школе у Сремској Каменици 1920, Државне школе за полицијске службенике у Земуну из 1921, до савремене Криминалистичко-полицијске академије, установљене 1993. године. Криминалистичка техника усавршавала се још од 19. века.

Наши кадрови су школовани у најпрестижнијим иностраним установама: Душан Алимпић је још 1900. године у Букурешту изучио Бертијонов систем, а Александар Андоновић је похађао наставу у Институту за полицијске науке и криминалистику у Лозани код чувеног др Арчибалда, који је заслужан што је свет сазнао истину о злочинима непријатељских трупа над заробљеницима и цивилним становништвом током Првог светског рата. Но, овде је приказан непроцењив значај др Рајса, који је остао да живи у Србији, на формирању и модернизацији Техничке полиције код нас.

На изложби су први пут приказана прва средства и начин рада наших форензичара, што је посебно интересантно за млађе посетиоце који прате америчке серије на ову тему. Ту су компаративни микроскопи, старе камере, прва средства везе, које је користила јавна безбедност.

Развој Жандармерије

Осим едукативног, изложба има и помало сентименталан значај; ту су изложени први милицијски „фића”, али и оригинална униформа вероватно најславнијег саобраћајца, легендарног Јована Буља, који је својим елегантним начином регулисања саобраћаја изазвао сензацију и у градовима попут Лондона и Рима.

Посетиоци имају увид и у развој Жандармерије, како оне из периода од 1860 до 1941, тако и новоформиране, настале као замена за дотадашње Посебне јединице полиције, 28. јуна 2001.

Посебно за млађе посетиоце је занимљив и сегмент посвећен Специјалној антитерористичкој јединици. Још 1972, непосредно након операције „Радуша” („Феникс”) и масакра на олимпијади у Минхену, донета је одлука о формирању специјалних антидиверзантских и антитерористичких јединица. У Београду је 1978. формирана Јединица за антитерористичка дејства која је 1992. реорганизована у Команду специјалних антитерористичких јединица. Популарни САЈ спада међу најбоље јединице овог типа у свету а посетиоци имају прилику да виде њихове униформе, опрему и део наоружања.

Како смо стварали Интерпол

Коначно, напоменимо да наша полиција спада у осниваче данашњег Интерпола, међународна сарадња датира још од 1846, а давне 1898. у Риму је организован конгрес у вези са антианархистичком борбом, којем су присуствовали и представници Краљевине Србије. Међутим, иницијатива за стварање међународне полицијске организације везује се за Први конгрес међународне судске полиције, одржан у Монаку 1914. године, а на којем су печат дале иницијативе др Арчибалда Рајса. Он је био и идејни творац Међународне комисије криминалистичке полиције МККП, формиране у Бечу 1923. године на Међународном полицијском конгресу. У раду конгреса учествовало је 138 делегата из 20 земаља, укључујући и делегате Краљевине СХС. На 25. заседању МККП 1956. у Бечу, Међународна комисија је трансформисана у Међународну организацију криминалистичке полиције – Интерпол. Србија је од самог оснивања била пуноправни члан ове међународне организације.

Изложба је припремљена у кратком року, сопственим снагама, првенствено захваљујући експонатима из приватних колекција и предметима сачуваним у оквиру самог МУП. Приређивачи су, при том, имали пуну подршку самог министарства, али и несебичну помоћ архива и музеја из Београда и унутрашњости.