У шакама Каримова

Успешан рат захтева логистичке предуслове, кажу војни стручњаци. Могућност транспорта и снабдевања, управо то, у чему изгледа (уз још понешто) „шкрипи” у Авганистану, где су ратна кола Американаца и савезника заглибљена скоро осам година.

Рат који се предуго не добија је рат који се губи, и начин на који у Авганистану „шкрипи” постаје алармантан. Вашингтон и европски савезници прозивају се међусобно, поводом неједнаког или недовољног удела у ратном напору. То ствара политичке неугодности Атлантском пакту. Скуп пакта у Букурешту послужио је да се „дебата” делимично пригуши.

Теза је да се рат у Авганистану не може добити ако се претходно не придобију авганистанска несложна племена. Од Авганистанаца се значи тражи да окрену леђа талибанима. А то је да баце хлеб из руку, јер Авганистан живи од опијума, а опијум (производњу) контролишу талибани.
Дакле, ако жели да купи Авганистан, НАТО му мора нешто дати, али боље у односу на живот од мака. На пример, привреду, запосленост, просвету... И то је тај други, а уколико је теза тачна, онда и судбоносни колосек овог рата.

Међутим, потребно је прићи легендарном „гробљу царстава”. Идеална платформа за логистички одскок у Авганистан је Узбекистан, северни сусед Кабула са више од сто километара заједничке границе, два аеродрома, једином постојећом железничком везом и мостом преко граничне реке. Када је Совјетски Савез ломио себи кичму у Авганистану, Москва је унутра крочила из Узбекистана. Отуд Харши Ханабад и Термез, модерна база и авионске писте уз границу.

Ташкент је вољан да шире отвори прилаз. Каримов је већ имао на својим пистама Американце (после напада Ал Каиде на „куле” 2001) и оставио их је делимично на услузи Немцима. Следио је Путинов пример када је овај, после Бушове одлуке о рату, отворио за пролаз руске коридоре. Али Узбекистан је војни савезник Русије. (Члан Уговора о колективној безбедности, заједно с републикама централне Азије.) И у околностима погоршаних односа Москве и Вашингтона, поводом Грузије, Украјине и експанзије западног пакта на исток, Ташкент сада има услов. У Букурешту, Каримов је затражио да се круг субјеката међународног одлучивања о Авганистану (подразумева се и војног) прошири – суседним земљама, Кином и Русијом.

Реч је о већ коришћеној „формули шест (Кина, Иран, Пакистан, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан) плус два (САД, Русија)”, примењиваној од 1997. до 2001. године. Каримов каже – потребно је вратити се принципу, а нова „формула” би могла бити „шест плус три” (САД, НАТО, Русија).

Чини се, није тешко разабрати страну на коју вуку узбечка дипломатска кола. После Косова, када је криза поводом самовољно признатог отцепљења грубо извучена из УН и препуштена групи америчких савезника – Русија следи правац истоветних права (чија је прва жртва Грузија са скоро одбеглим аутономијама) и разбијања ексклузивности интервенције, ван геополитичког подручја западног пакта.

У разговору с госпођом Меркел (фебруара у Москви ), шеф Русије је приметио да у Авганистану „НАТО већ јесте пренапрегнут преко границе моћи”. Москва „није против помоћи Авганистану”, „али друга је ствар када ту помоћ пружа НАТО”. Јер „то је, као што добро знате, ствар ван подручја северног Атлантика!”.

Идеја је јасна. Ван подручја северног Атлантика арбитар не може бити НАТО! У Букурешту, Каримов је, помињући „шестицу” посредно рекао да у подручју постоји и други пакт. Што би могло значити да је логистичка платформа за доскок авганистанском ратишту доступна, али је таква сарадња две стране ствар преговора.

Није тешко предвидети да ће се Вашингтон згрозити, чувши узбечку математику. Али у Авганистану сат откуцава против Америке. Политички газда Ташкента памти да су амерички „јастребови” против њега ковали „демократску револуцију” и верује да је овога пута карта у његовој шаци.