Јасеновац: Кривица за Европу

На комеморацију жртвама у најстравичнијем логору смрти на свету Јасеновцу, ишла сам, 20. априла, пре свега, као члан међународног друштва „Потомци логораша”, чије је седиште у Паризу. Још пре две деценије говорила сам у српској дијаспори о нужности покретања међународног поступка за признање геноцида 1941. над српским народом. Такође, да би се помогло српској борби, успоставили смо контакт са врхом Јерменског светског конгреса, који је добио признање за 1915. годину ужаса, и који нас је више пута угостио у Јеревану.

Ове године, на комеморацији у Хрватској дали су ми књигу штампану 2007.: „Јасеновац – појединачна жртва”. Већ сам назив те књиге је недопустив, јер жели да створи утисак да је реч о неком хаотичном стратишту, а не о организованом геноциду. Рећи да је реч о „појединачним жртвама” класично је психолошко бежање од истине, које не уважава чак ни сведочења једног КурцијаМалапартеа. У НДХ се апсолутно догодио геноцид над више народа, а пре свега над Србима.

Према подацима књиге „Поименични попис жртава концентрационоглогора Јасеновац (1941–1945), истраживања до 31. коловоза 2007”, у уредништву Јелке Смреке и Ђорђа Миховиловића (рецензенти су Иво Голдштајн, Игор Граовац, Марио Јареб, Михаел Соболевски), чије је штампање помогло Министарство културе републике Хрватске, помињу се укупно 72.193 жртве, од којих је 40.251 Србин, 14.750 Рома, 11.723 Жидова, 3.583 Хрвата, 1063 муслимана и др.

На страни 1154. ове књиге пронашла сам имена српских жртава – свога покојног оца Саве, некадашњег академца загребачке Академије сликарства и архитектуре, односно његове рођене сестре Виде,која је као девојка заклана у старој Градишки. Али зато нисам пронашла име његове друге убијене сестре Љубице. Ако та књига претендује да буде исцрпни списак жртава комплекса смрти Јасеновац, тако што је са донедавних важећих 700.000 жртва у комплексу смрти Јасеновац сада тај број пао на 72.193 жртве, онда то значи да са историјском истином нешто озбиљно није у реду.

Усташки логор смрти, према самим подацима истраживања, радио је 1337 дана, односно пуне четири године. Знамо да је темпо убијања људи био стравичан и да је некада у истом дану побијено и по више стотина мученика. Познато је монструозно признање Љубe Милоша да је за једну ноћ заклано више од хиљаду људи. Ако се ово узме у обзир, одмах се види да никако не може да буде реч о 72.193 жртве. Ми ћемо морати да добијемо потпуно тачне податке из Јад Вашема, а ако ни они не буду хтели да нам их дају, онда ћемо морати да скупимо све оно што су до сада урадили Владимир Дедијер, Милан Булајић и други истраживачи и да затим поново спроведемо акцију пописивања жртва код свих живих сведока.

Што се Стјепана Месића тиче, присутног и ове године на комеморацији, он је одржао свој „политички коректан говор за Еуропу”. У књизи ,,10 одговора Стјепану Месићу” Василије Крестић, Михаило Марковић, Владислав Јовановић, Владимир Умељић, Борисав Јовић, Мирко Зуровац, Момир Булатовић, Предраг Кијук, Дејан Медаковић и ја полемисали смо са њим и прозвали га за речи изречене деведесетих година када је казао да се извињава само хрватским антифашистима, а српским жртвама не. На комеморацији у Јасеновцу, Месић је ове године био „осећајан”. Међутим, заменица владе Хрватске која је дошла у Санадерово име, поклонила се за исту цену и хрватским борцима страдалим за нову државу Хрватску не поменувши при том мртве цивиле „Бљеска” и „Олује”. То сматрам више него неморалним, јер овај последњи рат уопште не може да буде схваћен ако није схваћен геноцид извршен давне 1941. године. Заменица хрватског премијера је жртвама домовинског рата са шаховницом (односно убицама српских цивила у „Олуји”) могла да се клања на неком другом месту, али у Јасеновцу – свакако не.

Такође је, чини ми се, недопустиво било то да држава Србија, држава већинског мученичког народа, на комеморацију пошаље заменика једног министра, док Хрватска шаље свог председника. У јасеновачки логор смрти 20. априла, без обзира на изборну кампању, морали су да дођу и председник и премијер Србије.

Недопустиво је и то да су представници разних народа на стратишту говорили о жртвама, док ниједан Србин, осим свештеника, није могао да се обрати јавности. Зато ћемо следеће године од хрватске владе званично тражити да на комеморацији говори неко из српске дијаспоре.

Једино мање тужно што се овога 20. априла догодило у највећој јами Балкана, а можда и света, у дану када је сунце сакривало очај, тугу и тоне костију испод зеленог тепиха, јесте мали број Хрвата антифашиста који су звиждали када би њихови званичници узимали реч. Шта је још било с оне стране нагона Смрти? Хор из опере Набуко. Нагон живота природе Јасеновца такав је да свака зелена грана тога огромног пространства, израсла на хумусу невиних мученичких душа, већ носи име неког од светаца и бесмртника

професор психологије и писац