Боји се верује

Присутну публику на отварању поздравили су директор Културног центра Србије Радослав Павловић, кустос Александра Лазар и уметници Никола Божовић, Бранкица Жиловић и Ђорђе Станојевић. Нагласили су да се српска уметност сада представља са новом енергијом, у овом случају у пуноћи боја, и да нашу сцену не би  требало више повезивати само са тешким околностима и искуствима ратова деведесетих година прошлог века.

Назив изложбе „Колор Луцида” објаснила је Александра Лазар:

– Луцида, од латинског глагола lūcēre што значи исијавање, долази од речи лукс или светлост. „Колор Луцида” је изложба конципирана са намером да калеидоскопски рефлектује различите изразе савременог српског стваралаштва обједињене хроматским спектром. У односу на језик, боја преноси информацију без задршке. Ако прочитамо реч плаво на квадрату жуте боје, прво ћемо приметити да је квадрат жут, а тек онда размишљати о идеји плавог. Боји се верује – каже Александра Лазар.

Изложба је представљена на сва три нивоа галеријског простора. На улазу посетиоца „дочекују” скулптура Коље Божовића „Улепшивач 2”, слике Радомира Кнежевића, као и веома занимљив рад Бранкице Жиловић, уметнице која већ 20 година живи у Паризу. Ова сликарка користи текстил комбинован са сликом.

– Реч је заправо о цртежу, јер основа је обојен папир са текстилом који је на тај папир фиксиран везом. Реч је о хируршком везу, о потезу повезивања ткива у хирургији са тенденцијом да се неке ствари поправе. У мом раду тај процес има симболичку димензију. Ткива која се повезују могу да се посматрају и као територије: једна је она која је остала иза мене, а друга је ова где сам сада и где припадам дијаспори – објашњава Бранкица Жиловић.

На спрату су раскошна платна Ђорђа Станојевића, Љубомира Вучинића, Ивана Грубанова.

Ђорђе Станојевић цитира Маљевичеву мисао да је „боја траг енергије у кретању“. Овај уметник познат је по томе што уметничко стварање повезује с природом бежећи од баналности која овакав концепт може да прати. Станојевић се представио сликама из циклуса „Сонар“.

– Сонар је духовно понирање у контексту садржајности. Користим природне материјале, пратим природне процесе и повезујем их са уметничким процесом. Пратим енергију која долази из природних појава. Слика је за мене нека врста документације контакта са природом – каже Станојевић.

Препознатљиви мотиви на сликама Александра Димитријевића из циклуса „Дечје игралиште”, кроз причу о боји, говоре о комплексности времена.

Као полазиште за свој рад Александар Димитријевић користи пронађене забелешке од непознатих људи, најчешће забелешке настале током друштвених игара или и оне из свакодневног живота.

– Те наизглед баналне жврљотине свакодневице уводим у своју праксу као артефакт, покушавајући да створим нову вредност кроз различите медије. Управо је колорит тај који ове слике издваја од досадашњих. Сам назив серије „Дечје игралиште” настао је кроз игру са мојом децом у атељеу док сам покушавао да схватим како успевају да добију колорит на њихов начин – каже Александар Димитријевић.

Уз Димитријевића, на доњем галеријском нивоу, смештено је десет колажа Даниеле Фулгоси, обједињених под називом „Тиранин тиранину” што је заправо цитат из Његошевог „Горског вијенца”.

– У самом раду се бавим тиранским односом човека према човеку, односом садашњег времена према индивидуи, непостојањем комуникације, засићењем визуелним садржајима и инфлацијом истих, где се услед тог „белог шума” и пренатрпаности изједначавају садржаји врхунске и ништавне вредности – каже Даниела Фулгоси.

У овом простору је и објекат Бранислава Николића „Градска огледала”.

– Огледала су апстрактне слике које, како волим да верујем, сликају сами житељи града. Ја их само доводим у логичне и складне односе и помажем им да угледају светлост дана. А сви ми, који живимо у овом граду и који понекад избацимо из куће стара врата, прозор, орман или столицу, можемо угледати део себе у њима – каже Бранислав Николић.

Изложба „Колор Луцида” отворена је током париске ноћи музеја, а трајаће до краја јула.