ФАРБАЊЕ ГЛАСАЧА

Мој овонедељни фаворит у предизборним лагаријама је онај Кркобић, пензионерски душебрижник, кога сам помињао прошле недеље поводом обећања да ће одмах да повећа пензије, а који се, ове недеље, истакао анализом колико је после 2001. године отето пара пензионерима.

Пошто наречени Кркобабић игра на листи СПС-а, логично је да није помињао период пре поменуте године када су његови коалициони партнери уништили пензиони фонд, довели пензионере на границу испод просјачког штапа и направили дуг који ће моја деца да плаћају једног дана кад и они буду пензионери. Дакле, сви који учествују на изборима, овако или онако, фарбају нас помало, а, богами, неки и – повише.

Али, ако ми је јасно зашто то раде ови који су се истурили на билбордима и другим средствима изборне кампање, није ми јасно зашто је озбиљан, аналитичан свет решио не само да жмури и одбија да призна извесну промену српске реалности од прошлих парламентарних избора (20. јануар 2007) до данас, већ тврди нешто што слабо опстаје и при површној, а камоли при озбиљној анализи.

Мислим, најпре, на оне политичке анегдоте које Војиславу Коштуници придају већи значај него што ће га он имати након избора од 11. маја. Колико јуче, читали смо како трезвен човек пише да је овде реч о сукобу између народа и елите, с претпоставком да ће народ баш бити одушевљен ако Коштуница опет буде премијер. Наравно, то може да се догоди, али је велико питање да ли је то добро за народ, елиту, па и самог Коштуницу.

Сва предизборна сондирања јавног мњења говоре да је Коштуничина странка, ДСС, једина парламентарна странка у – опадању. Према анкети коју је од новосадске агенције „Фактор плус” наручила и објавила „Политика”, странка ДСС има 11,7 одсто бирачког тела. Најновија Цесидова прогноза даје јој 12, 5 одсто. Коштуничина странка је на изборима у јануару прошле године освојила 16,7 одсто.

Од свих парламентарних странака ДСС је једина која, судећи по предизборним анкетама, губи на рејтингу, а што више губи више је оних који је гурају да буде лидерска у новој коалицији са радикалима и социјалистима, што није немогуће решење, али то неће сведочити о снази Коштунице, већ о слабости оних који ће „губитнику” на изборима предати власт у руке.

Ствар је још занимљивија када се погледа предизборни рејтинг преосталих парламентарних странака. Радикали су, да останемо при два поменута истраживања, знатно поскочили. И по „Фактор плусу” и по Цесиду, сада су на 36,5 одсто што је за скоро осам одсто више него 2007. Демократска странка, овог пута, истина, у шароликој коалицији, што има својих предности и мана, догурала је до 34,6 одсто, по „Фактору”, односно 33,5 одсто по Цесиду, што је повећање у односу на прошле парламентарне изборе од 11 до 12 одсто. ЛДП је по једнима 5,8 одсто, а по другима чак 7,5, а обе цифре су веће од прошлогодишњих 5,3 одсто. И на крају, социјалисти су по ,,Фактору” 7,1 а по Цесиду 6,5 што је више од светојованског, прошлогодишњег резултата (5,9 одсто).

Сви напредују, једино Коштуница опада, барем према анкетама, а и друге до сада објављене прогнозе, у приближно истим процентима, приказују овај тренд.

Не бих претеривао, па рекао да је то пораз једне политике, али не бих ни другима саветовао да се заклињу у народ који Коштуничину политику види као добру. Односно да се та политика препознаје као добра, не би укрштена истраживања показивала мањак подршке и реалност да се то прелива у радикалски салдо.

Дакле, није немогуће да се неким дриблингом у противничком шеснаестерцу, странка опадајућег народног поверења појави као лидер народњачког блока, али то, дугорочно, није добро ни за странку, ни за елиту, ни за народ, ни за аналитичаре који у ДСС-у и Коштуници препознају више од онога него што препознају народ и елита.

Каквом год владом да буде финализован овај изборни грч, једно је јасно – унутар онога што је од 2000. називано демократским блоком, дошло је најзад до лидерског позиционирања. А ту неприкосновено, барем по истраживањима, води Демократска странка. Све остало су радикали, уз збиља малу помоћ Коштунице и његових пријатеља.

Главниуредник недељника „Време”