Мали у служби великих

Два месеца од једностраног проглашења независности, Косово је признало 40 земаља, при чему су неке од последњих, Маршалска Острва и Република Науру, многе зачудиле. Чуђење није изазвано тиме што су то државе које се принципијелно залажу за поштовање међународног права и принцип територијалног интегритета, већ пре свега тиме што су као мале острвске државе у Тихом океану већини људи у Србији непознате.

Признања од Маршалских Острва и Науруа не потврђују њихов велики ангажман у међународној политици, већ пре свега да су утицајне државе, као што су САД, Немачка, Јапан и Велика Британија, ангажоване на томе да своје мање партнере убеде да следе њихову политику.

Након шпанске, немачке и јапанске владавине, Маршалска Острва су од краја Другог светског рата под утицајем САД, које су извршиле 66 нуклеарних проба на острву Бикини, где је и данас нуклеарни полигон војске САД која је одговорна за безбедност острва.

Науру је, ипак, играо на различите „карте” у вези са самопроглашеним независним државама, тако да је почетком овог века успео да добије финансијску помоћ како од Народне Републике Кине, тако и од Тајвана. Науру је, као чланица Уједињених нација, 2002. године променио своје мишљење о политичком статусу Тајвана и 21. јула успоставио дипломатске везе са Кином, која јој је обећала помоћ од више од 60 милиона америчких долара. Два дана касније, Тајван је затегао дипломатске односе, али је Науру обновио везе са Тајваном 14. маја 2005. године што је наљутило Кину, која додуше није прекинула дипломатско присуство на овом коралном острву.

Науру је најмања држава ван Европе, где су од ње мањи само Ватикан и Монако, при чему спада и међу најсиромашније државе света. Насељен изворним полинезијским и микронезијским становништвом, Науру крајем 19. века постаје немачка колонија, односно део немачких Маршалских острва, да би потом овом територијом управљала Аустралија, Нови Зеланд, а после Првог светског рата Велика Британија. За време Другог светског рата Јапан осваја Науру, који тек 1968. године постиже независност. Сматра се за једину државу која службено нема главни град, али се неофицијелно каже да је то Јарен.

Око 13.000 житеља ове најмање републике на свету некада су живели у релативном благостању будући да је веома значајан извор прихода било ископавање руде фосфата од хиљадама година таложеног гуана, односно птичјег измета. Захваљујући томе сврстана је у најбогатије земље света, као и у земље са највећим бројем аутомобила по становнику, које су њени житељи возикали по једином асфалтираном путу који се простире укруг дуж 30 километара дуге обале.

Међутим, после седамдесетих година, када је држава извозила фосфат и запослила у државним службама 95 одсто становништва, стигло је непријатно изненађење да су све резерве њиховог богатства исцрпљене оставивши значајну већину острва као јалову, ископану земљу. Тако је рај убрзо прерастао у своју супротност, будући да су житељи Науруа постали веома сиромашни, при чему због претходног живота уз висок унос алкохола и масне хране чак девет од десет Науруанаца има проблема са повећаном телесном масом, а више од 40 одсто становника болују од дијабетеса.

Будући да није имао више природних ресурса, Науру је покушао да се опорави тако што је укинуо порезе и нудио пасоше странцима. То је привукло само „прљави” новац, тако да су многе велике банке одбиле да обављају трансакције које укључују Науру због проблема прања новца.

Финансијски колапс није избегнут ни тиме што је 1993. године Науру пред Међународним судом правде у Хагу добио спор против Аустралије за штету коју им је та земља учинила копајући и немилосрдно исцрпљујући њихова рудна богатства. Одштета од око 85,6 милиона аустралијских долара властима Науруа није била довољна већ су пристале и да се на територији острва подигне контроверзни камп за илегалне имигранте који чекају азил у Аустралији.

За неколико милиона долара од Аустралије, Науру у свом кампу смешта непожељне избеглице, углавном из муслиманских земаља, што је на ово острво довело и истражитеље организације за заштиту људских права „Амнести интернешенел”. Учествујући у аустралијском такозваном Пацифичком решењу, борци за људска права су Науру ставили на црну листу, будући да је тамошњи психијатар др Мартен Дормар описао камп као психијатријску ноћну мору оптужујући аустралијску владу да свесно угрожава ментално здравље избеглица који су уместо Аустралије своје пребивалиште силом добили на пустом отоку усред Тихог океана.

Будући да су власти Аустралије под притиском међународних организације биле принуђене да почетком ове године затворе овај контроверзни камп, Науру се сада суочава са великом кризом због незапослености. Према недавној изјави Кирена Кекеа, шефа дипломатије Науруа, у кампу је директно било запослено 100 Науруанаца од чијих зарада је живело око хиљаду људи, што је око десет процената популације на овом острву.

-----------------------------------------------------------

Костарика и Буркина Фасо признале Косово

Буркина Фасо и Костарика јуче су признале независност Косова, јавиле су светске агенције. Саопштењем власти у Угадугуу да „Буркина Фасо признаје постојање једне нове суверене државе, у складу са међународним правом” и да је спремна да „успостави пријатељске односе и сарадњу са новом сувереном државом”, ова афричка држава је постала 39. држава која је признала косовску независност.

После ове вести, уследило је саопштење председника Косова Фатмира Сејдијуа да је званично обавештен да је Костарика признала независност Косова. Према његовим речима, у писму које је потписао министар спољних послова Костарике Бруно Стагно Угарте наводи се да Костарика признаје независну и суверену државу Косово и да је спремна да успостави дипломатске односе. Ова централноамеричка земља је 40. држава која је признала независност Косова.