Путовања у Свету земљу

Путовање у Јерусалим, без сваке сумње, појављује се као преовлађујући мотив путописне прозе кроз средњи век већине европских књижевности. У пуној мери потврдило се то и у српској књижевности, у којој је негована традиција писаног, али и усменог, преношења искустава са путовања у Свету земљу. У томе су посебну улогу одиграли писани водичи по светим местима. Они су се показали као незаобилазан подсетник и литерарно прихваћен образац оних који су настојали да опишу сопствено путовање. Блискост и делимична подударност ретких српских путописа са проскинитарионима исказала се посебно у предочавању простора Свете земље, њених бројних храмова, међусобних раздаљина, као и у освртима на библијска збивања.

О начину путовања и о путевима којима се кретало ка Јерусалиму сведоче сами путописци. Са подручја на којима су живели Срби било је неколико праваца ка Светој земљи. Из крајева јужно од Саве и Дунава углавном се усмеравало према југу до Солуна, а одатле морем ка Египту или Јафи, на источној обали Средоземног мора. Најчешћи правац којим се стизало до Солуна био је копнени пут кроз Моравско-вардарску долину. Овај пут најбоље је описао Јеротеј Рачанин, наводећи од Београда до Солуна конаке и пређене раздаљине. Коришћена је затим и могућност скретања источно од Ниша ка Пироту и онда даље западно од Софије бугарским крајевима ка Солуну. Тако је, рецимо, путовао Силвестар Поповић.

У један од ова два правца укључивало се када се полазило из косовскометохијских крајева. Патријарх Арсеније Црнојевић кренуо је из Пећке патријаршије да би преко Шашковаца, села Златара, источно од Скопља, Младог Нагоричина, Славишког поља, села Радибужда, Паланке у Кривој Реци, Грамждана, Дупнице, Самокова и даље преко Пловдива путовао ка Цариграду. Једним заобилазнијим путем кретали су се чешће Срби из панонских крајева ка западу до Трста, а затим лађом до источних обала Медитерана. Копненим путевима путовало се на колима или јашући на коњима.

После пређеног дана заустављало се на успутном конаку да би се преноћило и ујутру пошло даље. Размацима између једног и другог конака мерио се број пређених дана, што се углавном и уносило у путописне белешке. По свој прилици, највећи број поклоника преваљивао је копнени пут на коњу. По доласку у пристаниште, из кога се пут настављао морем, коњи су превожени лађама да би се на њима по искрцавању на копно наставило до осталих одредишта. На коњу се затим враћало кући. Један детаљ о превожењу коња лађом посведочен је у путопису Силвестра Поповића. Описујући буру на мору током 26. августа 1745. године, он наводи да су се том приликом утопиле у мору „разне врсте ждребаца. Ту поп Тимотеј остави ждрепца бржег него из Вујићеве ергеле.”

Треба имати на уму да су лађе којима су путовали поклоници биле теретне и да су превозиле замашне терете по источном Средоземљу. Бројна путовања ходочасника свакако су утицала на прилагођавање тих бродова и за превоз и вишедневно збрињавање коња.

На далеки пут кретало се под крај лета, а враћало средином наредне године. То нимало једноставно и тешко путовање, поред сусрета са новим крајевима, људима, њиховим обичајима и другачијом климом доносило је путницима узбуђења, неочекиваности, па чак и опасности. Бура на мору као да је била незаобилазна сцена која се уносила у путописе. Почев од путовања светог Саве па до ходочасника новијих времена, сусрет са узбурканим морем доносио је непријатности које су понекад прерастале у праву драму са очекивањем окончања живота. Средоземна пучина постајала је више немирна уколико би путовање залазило у јесење месеце. Само ретки путници, као што је био Силвестар Поповић, налазили су повода да се и у тим тешким тренуцима насмеју мукама. Ипак, на све тегобе заборављало се када би се приближио Ускрс.

Слављење Ускрса у Јерусалиму крај Христовог гроба свагда је био средишњи тренутак у сваком поклоничком путовању. Када би се појавио божански пламен у Христовом гробу, он би се свећама преузимао и у додиру земаљског са небеским учествовало се у заједничкој молитви и надању за спасење свих.

Томислав Јовановић

(Из управо објављене књиге „Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века”, у издању „Чигоја штампе”, Београд)