Научени да гласамо против

Застрашивање гласача подсећањем на крах берзе 1929. године, Перл Харбур и Други светски рат, „хладни рат” и кубанску кризу, приказивање снимака Осаме Бин Ладена и махање „крвавим мајицама од 11. септембра”, тактика је која је Хилари Клинтон 22. априла донела победу над Бараком Обамом у Пенсилванији. И тактика која би могла да је кошта председничке кандидатуре. „Политика страха” Клинтоновој би могла да се обије о главу, упозорио је и угледни „Њујорк тајм” који јој је последњу добијену битку „честитао” насловом „Бедан пут до победе”.

Лист истиче да је начин на који је Клинтонова победила Обаму у Пенсилванији „подлији, глупљи, више улизички и очајнички од свега подлог, глупог, улизичког и очајничког што је виђено до сада” у трци демократских сенатора.

Распиривање страха којим се служи бивша прва дама Америке сматра се најнижим политичким ударцем. Кампања утеривања страха окренула је против сенаторке добар део јавности, па чак и новинаре који су донедавнокрили да Хилари Клинтон лаже да је на њу пуцано у Босни све док то није разоткрио стари телевизијски снимак. Хилари је сада, сматрају, прешла све границе – води негативну кампању и манипулише страховима гласача.

„Гласачи постају уморни од тога, то обесмишљава политички процес… то шкоди њој, њеном противнику, њеној партији и изборима”, пише „Њујорк тајмс”.

Више од лажи сенаторки Клинтон замера се што наводи гласаче да одлучују на основу мана њеног противника, а не на основу њених врлина. Да гласају против, а не за. А то се у развијенијим демократијама од наше сматра лошим, не само за оног против кога се гласа.

Последице осмогодишњег навођења српских бирача да гласају против, а не за, почев од избора на којима је оборен Милошевић, постале су очигледне. То је, сматрају аналитичари, објашњење за све тање изборне победе демократског блока. Некадашњи противници Милошевића, сада разочарани у демократску власт, не морају да постану радикалске присталице да би били радикалски гласачи. Они само гласају против. Некада против Милошевића, данас против свог разочарења. Некада за ДОС, данас за радикале. И данас и онда једнако уплашени за своју будућност.

„Гласање против некога обија нам се о главу од избора на којима је смењен Милошевић”, каже социолог Владимир Вулетић.

(/slika2)Страх од повратка у деведесете вероватно је најексплоатисанији изборни адут на свим изборима од 2000. до данас. У накнадним анализама последњих председничких избора најзаступљенија теза била је она по којој је изборе одлучио страх од повратка у деведесете. Тај страх још увек окупља више гласача него радикали.

„Постоји разлика између плашења и указивања на последице избора. Застрашивањем се сматра изношење катастрофичних процена и прогноза неког избора без позивања на рационалне везе и аргументе. До сада су гласачи застрашивани радикалима, да ће њихов долазак на власт бити нешто страшно. С једне стране, може се рећи да реално постоје лоше последице њиховог доласка на власт, али они који указују на те последице раде то пре свега да би прикрили своје недостатке”, објашњава Вулетић.

Као типичан случај застрашивања наш саговорник наводи то што Демократска странка у кампањи сву пажњу са Томислава Николића усмерава на Војислава Шешеља.

„А очигледно је да Шешељ више не може имати такав утицај на ствари”, каже Вулетић.

Застрашивањем бирача више се баве проевропске снаге него њихови противници, тврди Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива.

„Али они на то имају и више права од других, јер тај страх има основа. Плашење грађана да ће Србија отићи у самоизолацију и економску депресију је нешто што је реално ако гласају за радикале и оне који се удаљавају од ЕУ. То ће се десити и то ћемо видети. Али застрашивање некаквим ратом и међународном изолацијом каква је некада била, није реална опасност. То се више неће десити”, тврди Николић.

Страх, међутим, експлоатишу све странке, па и она којом се највише застрашује, и страх је нешто на шта све рачунају, слажу се наши саговорници.

Застрашивање бирача, ако је за утеху, није српски изум. Оно српско у целој ствари може бити изостанак скоро било какве реакције јавности на политичку манипулацију ове врсте. Критика коришћења страха у изборној кампањи код нас скоро да је неприхватљивија од самог застрашивања.

Страх да би критика или сумња у потезе или процене неке политике могла да их сврста тамо где не би хтели спутала је скоро сваку јавну критику.

Мало кад се код нас може чути критика попут оне коју је познати редитељ Мајкл Мур упутио Клинтоновој због застрашивања белаца и подстрекавања расизма. Мур, који је раније критиковао Барака Обаму због лоших решења у здравственој политици, обрушио се на Клинтонову, јер се на једној од изборних дебата надовезала на питање о Обамином свештенику Џеремаји Рајту, опаском да он има контакте са радикалним вођом исламског покрета у Америци Луисом Фараканом.

„Био сам згрожен њеним поступком”, рекао је Мур и додао: „Гледао сам сенаторку Клинтон и њеног мужа како играју ту игру извлачења оног најгорег из људи беле расе изговарајући име Фаракан. Рекла је ту страшну реч на „Ф” да би уплашила белце, јасно и једноставно”, рекао је Мур који је до тада био неутралан посматрач трке сенаторке.

Наша политичка пракса потврђује политичку теорију која каже да инструментализација страха није више специјалност партијских јастребова деснице који ударају у ратне добоше. Заплашивањем се користе све странке политичког спектра, а страх који експлоатишу их и суштински карактерише. Странке се данас разликују по томе да ли страше гласаче еколошким катастрофама, капитализмом, комунизмом, тероризмом, променама, западом или истоком. Циљ политике страха, каже теорија, јесте да се постигне консензус и јединство, а до тога се долази наметањем утиска да не постоји други избор.

Што би рекли Срби у изборној агонији – реферeндумска атмосфера. Бити или не бити. Сваки пут наново. Овај пут за или против Европске уније, за или против Косова, за или против националног идентитета, за или против националног просперитета.

Овог пута, кажу, шта год да се одабере не гине нам кајање. Поготово ако се гласа само из страха.

-----------------------------------------------------------

Црвени телефон

Критику су доживели и спотови Хилари Клинтон у којима она чак и не помиње име свога противника, а који су јасна порука да он није способан да доноси одлуке у кризним ситуацијама.

Гледаоцима се поручује: „У три ујутро док ваше дете мирно спава у свом кревету, звони један телефон у Белој кући. Нешто се дешава негде у свету. Од вашег гласа зависи ко ће одговорити на тај позив – да ли ће то бити неко ко је спреман да води земљу у опасним временима и претећем окружењу. Три ујутро је и ваше дете мирно спава. Ко желите да одговори на тај позив?”, пита Клинтонова у споту.

Кампања Хилари Клинтон овим спотом сврстана је у „класике” застрашивања заједно с Бушовом кампањом против тероризма. Идеја је, наглашавају аналитичари, да се константним подсећањем на претње призове несигурност код гласача која сужава простор за рационално опредељивање.