Пирален тихо убија

Пирален је термоотпорно уље, расхладни флуид којим се облажу бакарне грејне плоче како се приликом емитовања енергије не би спојиле и истопиле. Реч је о изузетно канцерогеној материји која се, бар према подацима до којих смо ми дошли, никако не може разградити природним путем. Уколико се пираленом не рукује како треба, оставља трајне последице у природној средини и на људима који су били изложени дејству те материје. Зато не треба да чуди што је употреба пиралена забрањена у земљама ЕУ.

У рашчишћавању рушевина „Заставе”, још док су буктали пожари 1999, учествовали су и радници и грађани, а касније је педесетак радника било директно ангажовано на уклањању пиралена. За прве случајеве обољевања од канцера сазнало се две-три године након бомбардовања. У први мах се чинило да – „радници ’Заставе’ умиру од пиралена”.

Међутим, како је време одмицало, међу крагујевачким лекарима је било све мање оних који су били спремни да говоре о тој теми. Упркос томе што су износили податке о изненадном повећању броја умрлих од рака, нико од медицинских радника се није усудио да узрок ове болести директно повеже с несумњиво канцерогеним својством пиралена. На крају, за медије више нису хтели да говоре ни чланови породица преминулих.

Читава прича је задуго обавијена велом ћутања. Сложене политичке околности после НАТО бомбардовања, нарочито после пада Милошевићевог режима, ишле су у прилог сумњи да је нечија намера била да се све заташка

Колегиница Оливера Томић 2002. за тадашњу новинску агенцију АИМ извештава о почетку санације „Заставе”. Наводи да је реч о укупно пет пројеката чишћења и отклањања штетних материја: два пројекта се спроводе у Фабрици аутомобила, један у „Енергетици”, градској топлани, два се односе на деконтаминацију речног корита Лепеница.

У бомбардовању су уништени командни центар „Лакирнице” и два трафоа у том „Заставином” погону. Бурад с пираленом су спремна за транспорт у Швајцарску. У граду Валорек биће уништено 150 тона, укупно 1.500 буради натоварених у 22 контејнера. Други део отпадног материјала биће превезен у Дортмунд. Уништавање пиралена је поверено немачкој фирми АББ, пише новинарка Томић.

Новац су обезбедиле Уједињене нације. Руководилац пројекта санације „Заставе” је Бранислав Недељковић. Каже да је „око 50 радника директно ангажовано на чишћењу погона”. Додаје и да је „могуће извршити деконтаминацију корита Лепенице”. Један од његових првих извештаја за медије гласи: „У нападу 13. априла гађани су сви фабрички погони и командни центар ’Лакирнице’, у којој су се налазила два трансформатора. Њиховим уништењем на под и у технолошке јаме, у којима је било око 6.000 кубика воде, излило се око 3.000 литара пиралена.” Радници иду на прегледе.

Надлежном Министарству науке и технологије обраћа се руководство „Заставине” амбуланте – Медицине рада, а руководилац научне јединице др Снежана Игњатовић пише: „Полазећи од чињенице да је ’Застава’ доживела разарања током бомбардовања у оквиру којих је уништена и животна средина, прогласивши локацију фабрике аутомобила за еколошко жариште, неопходна је веома студиозна заштита радника. Нема циљних контрола јер ниједна институција којој смо се досад обраћали није изашла у сусрет да финансира посебан програм, иако постоји потреба за тим.”

У медијима се наводи изјава „Заставиног” пословође Милутина Матића: „На рашчишћавању рушевина радио сам од седам ујутру до десет увече. И још сам, као пословођа, позивао колеге да се јаве на посао. Сада се с њима срећем по болницима. Мени су пронашли тумор на штитној жлезди, док су друге колеге оболеле од леукемије и канцера. Кад се сретнемо код лекара, осећам као да сам ја крив што су се разболели.”

У допису Медицине рада Влади Србије стоји и следеће: „С обзиром на токсичне, потенцијално тератогене и канцерогене ефекте које испољавају тешки метали и пирален, потребно је дугорочно праћење биохемијских, физиолошких, клиничких и цитогенских поремећаја здравственог стања експонованих радника (најмање 10 година), уз предузимање других мера заштите.” Градске власти 2003. шаљу допис држави да им достави податке о загађености Крагујевца и околине, али од „Батута” није стигао одговор. Или га градске власти нису обелоданиле?

У годинама после НАТО бомбардовања Крагујевцем се шире непроверене приче. Наводно, једна количина пиралена је завршила у приватним предузећима за производњу боја, док је неколико буради с овом материјом пронађено у напуштеном руднику у оближњој Драчи.

„Одвожење отпада из рудника пратили су обезбеђење ’Заставе’ и полиција. Носили су гас-маске”, даје изјаву за медије Зоран Лазаревић из овог села.

Средином 2014. у медији се појавило обимно истраживање о последицама НАТО бомбардовања „Заставе”. Новинарка Наташа Јокић пише четири текста: „Помрли радници државна тајна”, „Анализу тла сакрили ’Фијатови’ стручњаци”, „Србији убијају и потомство”, „Отров крили да се НАТО не наљути”.

Ауторка открива „невидљиви” докторски рад Миљане Стојановић Милосављевић, која је на Биолошком факултету у Београду 2002. одбранила тезу „Правци кретања полихлорованих бифенила у водама након НАТО бомбардовања”. У поднаслову једног наставка стоји могући закључак: „НАТО је против Србије водио хемијски рат, а да притом није употребио хемијско оружје. Било је довољно да бомбардује индустријска постројења”.

Шта се десило с радом др Стојановић Милосављевић? Био је то први научни приказ ситуације која је задесила Крагујевац после НАТО бомбардовања „Заставе”, пише новинарка која каже да научна дисертација, у тренутку истраживања, није била евидентирана у регистру докторских теза Универзитетске библиотеке у Београду, иако је то налагао закон. Докторка Стојановић Милосављевић остала је без посла, а умрла је 2010. од тешке болести, наводи ауторка текстова.

Новинарка Јокић каже да је једини траг „невидљивог” доктората на интернету опширан интервју с научницом који је објављен 3. августа 2003. Апострофира следећи део рада који је пронашла у рукопису: „У оквиру популације кичмењака најосетљивија на пирален је женска популација. Досадашња научна истраживања и сазнања показују да је токсично дејство бифенила (пиралена) повезано са женским стероидним хормонима у мишићном ткиву кичмењака, укључујући и човека.”

Наведен је и закључак: „Полихлоровани бифенили (пирален) доспевају у воду, таложе се, њиме се хране ситне биљке и животиње, овима ситне рибе, па крупније, па птице... Увек је на крају човек кога ће овај и други отрови посути НАТО бомбама деценијама хранити.”

Један део пиралена излио се из „Заставе” у Лепеницу, а 25 километара даље завршио је у Великој Морави. Ова отровна материја загадила је речно дно, рукавце, земљиште, подземне воде, а њима и бунаре које сељаци користе за заливање њива и башти. Докторка Миљана Стојановић Милосављевић испитала је 1.800 узорака с терена.

Симптоматично или не, тек наша држава је за последице НАТО бомбардовања брзо сковала посебан термин – „историјско загађење”. Као да је у питању археологија, а не нешто се десило у блиској прошлости. Термин „историјско загађење” коришћен је и у преговорима Владе Србије с „Фијатом”. Уочи почетка производње модела „500-Л” 2012, „Фијат” је чистио читаву „Заставу”, из чијег су фабричког круга однете тоне земље. Касније, „Фијат” је у оквиру своје нове фабрике направио обданиште за децу запослених.

Пирален трајно загађује земљиште и подземне воде

Иако није гађан муницијом с осиромашеним уранијумом, Крагујевац је сврстан у групу места која су највише оштећена НАТО бомбардовањем, заједно с Бујановцем, Бором, Панчевом и Новим Садом. Управо због пиралена који се излио и „Заставе”.

У раду „Еколошки аспекти примене пиралена” докторка Мирјана Анђелковић Лукић, између осталог, пише:

„Расути пирален мора брзо и ефикасно да се механички уклони с површине тла како не би продро у земљиште и доспео у подземне воде. Продирањем у тло, трајно загађује земљиште и подземне воде. Једини ефикасан начин уклањања овог уља врши се термичком разградњом, односно прецизно навођеним поступком сагоревања, како ниједан опасан продукт сагоревања не би изашао у спољну средину. Сагоревањем пиралена на отвореном ослобађа се велики број отровних и канцерогених продуката. Гашења пожара на пиралену ризично је јер постоји опасност од тровања и загађења околине. Пожари на пираленским трансформаторима изузетно су опасни, како по ватрогасце, тако и по околно становништво, због ослобађања велике количине опасних продуката који настају сагоревањем овог уља. Пирален спада у генотоксичне и канцерогене супстанце с продуженим временом деловања, па је његова употреба трајно забрањена у земљама Европске уније.”