Вредност наслеђене имовине остаје тајна

Подела имовине бившег престоничког градоначелника Ненада Богдановића, која је крајем марта окончана у београдском Првом општинском суду, сасвим сигурно, изазвала је многе недоумице, реакције и прворазредну медијску пажњу. Највећу пажњу, чини се, изазвала је чињеница да поменути суд није утврђивао вредност имовине покојног градоначелника, већ ју је само поделио наследницима.

И док се у већини земаља у свету током оставинске расправе утврђује вредност заоставштине покојника, а у некима овакве поступке воде судови специјализовани само за наследно право, код нас је пракса другачија. Наиме, свих пет општинских судова у Београду, пред којима се воде оставински поступци, само пописује имовину оставиоца, оглашава наследнике и одређује њихове уделе у утврђеној заоставштини.

– Пракса Четвртог општинског суда у Београду у вођењу оставинског поступка јесте да судија или стручни сарадник који води поступак само пописује имовину оставиоца. Суд не улази у процену вредности непокретне или покретне имовине, као ни висину новчаних средстава на рачуну или штедним књижицама. Суд ни пре 1995. године, када је Закон о наслеђивању ступио на снагу, то није радио – објашњава Весна Милојевић, судија и портпарол Четвртог општинског суда за парничне поступке.

Одговарајући на питање да ли суд утврђује шта све улази у оставинску масу покојника или „верује на реч” наследницима који пријављују имовину, Милојевићева објашњава да „суд утврђује имовину оставиоца на основу навода наследника који суду достављају доказе за наведену имовину”. Према њеним речима, уколико наследници имају сазнања, али не и доказе за имовину коју је покојник оставио, суд од надлежног катастра тражи податке службеним путем.

– Оставински суд није дужан да утврђује вредност имовине, те уколико се појаве спорна питања прекида се оставински поступак и наследници се упућују да покрену парнични поступак у коме се, између осталог, утврђује вредност масе уколико је она спорна. Суд ни пре 1995. године, када је Закон о наслеђивању ступио на снагу није утврђивао вредност имовине – наводи Милојевићева.

Идентична пракса је, како смо се уверили током истраживања, и у свим другим општинским судовима.

Оставински суд, према речима Оливера Антића, професора Наследног права на Правном факултету у Београду, само у одређеним случајевима мора да уради попис и процену имовине. Као примере наводи случајеве када није познато пребивалиште наследника, када су наследници малолетници без родитељског старања или душевно оболеле особе… Напомиње да у осталим случајевима суд није дужан да утврђује вредност имовине.

– Нема сврхе да суд пописује и утврђује имовину ако то не траже наследници, односно ако међу њима постоји договор. Није неопходно увек утврђивати нити имовину, нити њену вредност. У случају да тужилац то захтева због постојања извесне сумње, расписује се судска наредба у форми решења којом се захтева да се изврше попис и процена. Ако, пак, било ко од наследника, легатар или поверилац траже да се то уради онда суд практично мора да изврши попис – наводи Антић.

– Навео сам када суд мора да изврши попис и процену заоставштине. У осталим случајевима не мора то да уради. Ко ће да контролише имовину коју су наследници пријавили, а при том се и договорили како ће је између себе поделити? Како ће суд утврдити да ли и колико новца наследници имају у својој кући или сефу? Ако из неког разлога наследници не желе да се сазна величина заоставштине, онда они пред судом могу нешто и да прећуте – каже Антић.

Према његовим речима, наследници су дужни да плате порез на наслеђену имовину. Њега је, објашњава Антић, ослобођен, практично само први наследни ред (брачни друг и деца). У случају да нема наследника првог реда, вредност имовине, наводи Антић, мора да буде утврђена како би се одредило колики ће порез да буде.

– Утврђивање имовине могу да траже порески органи. Пре него што се изврши пренос наслеђене имовине тражи се клаузула плаћеног пореза. А процену те непокретности врше порески органи, а овај поступак може да буде спроведен и после оставинског решења. Решење је само правни основ за пренос – наводи Антић.

М. Дерикоњић

-----------------------------------------------------------

Како то раде у Америци

У развијеном свету постоје посебни оставински судови који утврђују валидност тестамената и будући начин управљања заоставштином. Када покојник не остави тестамент, онда суд одређује извршиоца који утврђује како ће се расподелити његова имовина, односно ко ће колико добити. Држава је животно заинтересована за ова питања, пре свега због пореза. Суд увек мора да утврди тачну вредност имовине, без обзира на то постоји ли тестамент или не. То укључује и садржину банковних сефова и износе на банковним и другим рачунима. Порези на наследство су обично високи, а у Сједињеним Државама, на пример, нико није изузет од плаћања пореза на наследство, без обзира на то да ли наслеђују деца, унуци или пријатељи. Родитељи често поклањају својој деци имовину пре смрти, како би наследници избегли високе порезе. Но и у случају поклона пре смрти, не може се у потпуности избећи плаћање пореза. Грађани пријављују доходак и плаћају такозвани „income tax", али и тада порезнику подносе доказ о томе колики је поклон који су добили. Идеја је да нико не може да пријави да је добио десет хиљада долара, ако је оставштина, примера ради, сто хиљада долара. Држава не допушта да буде преварена.

Слично је и у европским земљама. И у Немачкој постоје посебни судови, који су обавезни да утврде вредност наследства, као и порез на наследство који варира у односу на висину имања. Суд тачно зна колико је ко иза себе оставио новца и других вредности, и обавештава о томе пореске органе, како би све дажбине држави биле измирене.

Т. Д.