Рад је створио жену

Историјски гледано, жене су одувек имале више тешкоћа при запошљавању у односу на мушкарце. Улога супруге и мајке се сматрала њиховом најважнијом професијом. Међутим, у двадесетом веку долази до значајних промена, те тако жене успевају да се у већини земаља изборе за право гласа и боље позиције када су образовање и економски статус у питању. Тада почиње и другачије вредновање улоге жене у друштву, успон идеје равноправности насупрот дотадашњем традиционалистичком гледишту.

Важно је подсетити на то да су жене вековима биле под ударом искривљених и нетачних карактеризација које су утицале на њихова права и квалитет живота. Оне су сматране не само интелектуално слабијим од мушкараца, већ и извором искушења и зла. У грчкој митологији, на пример, Пандора је отворила кутију која је донела болести и несреће људском роду. У тринаестом веку Тома Аквински је говорио да је жена створена да би била слуга, помагач мушкарцу, и да је њена главна улога у зачећу. У Индији, хиндуизам је налагао да жена мора да хода иза мужа. Ни у каснијим вековима женска права нису била знатније побољшана. 

У Француској, Наполеоновим закоником из 1804. године супругу је законом било омогућено старатељство над женом која није имала никакву пуномоћ. Њена зарада и уштеђевина биле су имовина мужа. Жена је примарно дефинисана као супруга и мајка, чији је рад у породици омогућавао успех мушкарца ван куће. Грађанско друштво није „нежнијем” полу дозвољавало да буде директни конкурент у производном процесу. Имале су ограничене могућности образовања, нису располагале својом имовином, нису могле потписивати уговоре или се запослити без сагласности супруга. „Крајем 18. и почетком 19. века жене почињу да раде ван куће у већем броју. Ти послови су били јасно одвојени па су жене претежно радиле у текстилним фабрикама, пренатрпаним и загушљивим просторијама, где је радни дан трајао и по 12 часова. Остали „примерени” послови за жене били су кућна нега болесника, посао куварице, чистачице итд. Радницама су исплаћиване најниже плате, далеко испод зарада њихових колега, каже културолог Дијана Кузмановић.

Доношењем декларација о општим правима човека крајем 18. века почело је јавно и гласно позивање на једнака права жена и мушкараца. У 19. веку је образован покрет жена, првих феминисткиња које су се првенствено бориле за побољшање у области цивилног права (права на развод, права на старатељство над децом, укидање старатељства њиховог супруга над њима самима итд.). Право гласа је у томе имало подређену улогу, али су убрзо схватиле да без тога у јавном и политичком животу не могу много постићи. У 20. веку су ту намеру почеле да остварују. Жене су право гласа добиле прво у Финској 1906. године, у Немачкој 1918, у Америци 1920. У Великој Британији жене су пуно право гласа извојевале 1928. године, а у Француској, колевци борбе за људска права, тек 1944. године. Управо тих ратних година у првој половини двадесетог века жене су се опробале у многим пословима који су им раније били недоступни. „Већина радно способних мушкараца била је на ратишту, а живот се морао наставити па су жене преузеле, посебно у Другом светском рату, многе послове који су били типично мушки. На пример, радиле су у фабрикама за израду оружја и другог војног материјала, водиле газдинства итд.”, напомиње Дијана Кузмановић и додаје да су се многе жене у Европи бориле у покретима отпора, а у Израелу су чак биле део војних снага, обучене за борбу. „Међутим, са завршетком рата све предности које су стекле нестале су или су им биле одузете. Основни проблеми дискриминације, неједнакости и ограничених могућности поново су обновљени повратком мушкараца који су захтевали успостављање старих позиција”, истиче Дијана Кузмановић. Поред тога, друштвени фокус се опет померио према материнству и породици. Ипак, борба за женска права није јењавала. Седамдесетих година 20. века упоредо са студентским протестима тињала је борба за женска права и слободе. Жене су седамдесетих и осамдесетих година биле у већој мери заступљене у различитим професијама, као што су медицина, адвокатура, инжењеринг. Међутим, ни тада се није могло говорити о некој већој једнакости. Неплаћени рад у кући из чисте „љубави” према породици, неједнако плаћени исти рад представљали су важну тачку рада феминистичких група.

Поставља се питање какав је положај жена у економској стварности данас. Крај 20. и почетак 21. века време је кад се на родну неједнакост гледа веома строго, бар у начелу. Државе и организације као што су Европска унија и Уједињене нације поседују законе и механизме којима се боре против дискриминације жена на сваком пољу. Али пракса говори да на том фронту треба још много да се ради. Наиме, подаци показују да жене у Европској унији имају чак 15 одсто ниже зараде од мушкараца истих квалификација и заузимају само око 30 одсто управљачких радних места у Европи. Трећина жена у ЕУ ради само пола радног времена, углавном због бриге о деци, док је у таквој ситуацији свега 7,4 одсто мушкараца. Поражавајућа је и чињеница да жена на неплаћене кућне послове недељно потроши 24 сата, док мушкарац у томе учествује са готово занемарљивих седам сати у току седмице. Иако са нижим зарадама, жене су образованије од мушкараца, од укупног броја оних са дипломом факултета, жене чине 60 одсто.