Rad je stvorio ženu

Istorijski gledano, žene su oduvek imale više teškoća pri zapošljavanju u odnosu na muškarce. Uloga supruge i majke se smatrala njihovom najvažnijom profesijom. Međutim, u dvadesetom veku dolazi do značajnih promena, te tako žene uspevaju da se u većini zemalja izbore za pravo glasa i bolje pozicije kada su obrazovanje i ekonomski status u pitanju. Tada počinje i drugačije vrednovanje uloge žene u društvu, uspon ideje ravnopravnosti nasuprot dotadašnjem tradicionalističkom gledištu.

Važno je podsetiti na to da su žene vekovima bile pod udarom iskrivljenih i netačnih karakterizacija koje su uticale na njihova prava i kvalitet života. One su smatrane ne samo intelektualno slabijim od muškaraca, već i izvorom iskušenja i zla. U grčkoj mitologiji, na primer, Pandora je otvorila kutiju koja je donela bolesti i nesreće ljudskom rodu. U trinaestom veku Toma Akvinski je govorio da je žena stvorena da bi bila sluga, pomagač muškarcu, i da je njena glavna uloga u začeću. U Indiji, hinduizam je nalagao da žena mora da hoda iza muža. Ni u kasnijim vekovima ženska prava nisu bila znatnije poboljšana. 

U Francuskoj, Napoleonovim zakonikom iz 1804. godine suprugu je zakonom bilo omogućeno starateljstvo nad ženom koja nije imala nikakvu punomoć. Njena zarada i ušteđevina bile su imovina muža. Žena je primarno definisana kao supruga i majka, čiji je rad u porodici omogućavao uspeh muškarca van kuće. Građansko društvo nije „nežnijem” polu dozvoljavalo da bude direktni konkurent u proizvodnom procesu. Imale su ograničene mogućnosti obrazovanja, nisu raspolagale svojom imovinom, nisu mogle potpisivati ugovore ili se zaposliti bez saglasnosti supruga. „Krajem 18. i početkom 19. veka žene počinju da rade van kuće u većem broju. Ti poslovi su bili jasno odvojeni pa su žene pretežno radile u tekstilnim fabrikama, prenatrpanim i zagušljivim prostorijama, gde je radni dan trajao i po 12 časova. Ostali „primereni” poslovi za žene bili su kućna nega bolesnika, posao kuvarice, čistačice itd. Radnicama su isplaćivane najniže plate, daleko ispod zarada njihovih kolega, kaže kulturolog Dijana Kuzmanović.

Donošenjem deklaracija o opštim pravima čoveka krajem 18. veka počelo je javno i glasno pozivanje na jednaka prava žena i muškaraca. U 19. veku je obrazovan pokret žena, prvih feministkinja koje su se prvenstveno borile za poboljšanje u oblasti civilnog prava (prava na razvod, prava na starateljstvo nad decom, ukidanje starateljstva njihovog supruga nad njima samima itd.). Pravo glasa je u tome imalo podređenu ulogu, ali su ubrzo shvatile da bez toga u javnom i političkom životu ne mogu mnogo postići. U 20. veku su tu nameru počele da ostvaruju. Žene su pravo glasa dobile prvo u Finskoj 1906. godine, u Nemačkoj 1918, u Americi 1920. U Velikoj Britaniji žene su puno pravo glasa izvojevale 1928. godine, a u Francuskoj, kolevci borbe za ljudska prava, tek 1944. godine. Upravo tih ratnih godina u prvoj polovini dvadesetog veka žene su se oprobale u mnogim poslovima koji su im ranije bili nedostupni. „Većina radno sposobnih muškaraca bila je na ratištu, a život se morao nastaviti pa su žene preuzele, posebno u Drugom svetskom ratu, mnoge poslove koji su bili tipično muški. Na primer, radile su u fabrikama za izradu oružja i drugog vojnog materijala, vodile gazdinstva itd.”, napominje Dijana Kuzmanović i dodaje da su se mnoge žene u Evropi borile u pokretima otpora, a u Izraelu su čak bile deo vojnih snaga, obučene za borbu. „Međutim, sa završetkom rata sve prednosti koje su stekle nestale su ili su im bile oduzete. Osnovni problemi diskriminacije, nejednakosti i ograničenih mogućnosti ponovo su obnovljeni povratkom muškaraca koji su zahtevali uspostavljanje starih pozicija”, ističe Dijana Kuzmanović. Pored toga, društveni fokus se opet pomerio prema materinstvu i porodici. Ipak, borba za ženska prava nije jenjavala. Sedamdesetih godina 20. veka uporedo sa studentskim protestima tinjala je borba za ženska prava i slobode. Žene su sedamdesetih i osamdesetih godina bile u većoj meri zastupljene u različitim profesijama, kao što su medicina, advokatura, inženjering. Međutim, ni tada se nije moglo govoriti o nekoj većoj jednakosti. Neplaćeni rad u kući iz čiste „ljubavi” prema porodici, nejednako plaćeni isti rad predstavljali su važnu tačku rada feminističkih grupa.

Postavlja se pitanje kakav je položaj žena u ekonomskoj stvarnosti danas. Kraj 20. i početak 21. veka vreme je kad se na rodnu nejednakost gleda veoma strogo, bar u načelu. Države i organizacije kao što su Evropska unija i Ujedinjene nacije poseduju zakone i mehanizme kojima se bore protiv diskriminacije žena na svakom polju. Ali praksa govori da na tom frontu treba još mnogo da se radi. Naime, podaci pokazuju da žene u Evropskoj uniji imaju čak 15 odsto niže zarade od muškaraca istih kvalifikacija i zauzimaju samo oko 30 odsto upravljačkih radnih mesta u Evropi. Trećina žena u EU radi samo pola radnog vremena, uglavnom zbog brige o deci, dok je u takvoj situaciji svega 7,4 odsto muškaraca. Poražavajuća je i činjenica da žena na neplaćene kućne poslove nedeljno potroši 24 sata, dok muškarac u tome učestvuje sa gotovo zanemarljivih sedam sati u toku sedmice. Iako sa nižim zaradama, žene su obrazovanije od muškaraca, od ukupnog broja onih sa diplomom fakulteta, žene čine 60 odsto.