Дунав станица сведок прохујалог времена

Каква је то гужва била пре скоро 60 година! Тискали су се људи с обе стране парне локомотиве јер су сви хтели да уђу у воз који је тих година био једини поуздан за путовање. На железничкој станици „Београд Дунав”, познатијој као Дунав станица, надомак Панчевачког моста, све је врвело од путника. Парњаче су у Београд  довозиле становнике Зрењанина, Вршца, Орловата, Алибунара, Панчева и других банатских места, да би их у поподневним и вечерњим сатима враћале у своја места.

Од гужви на Дунав станици остала су само сећања и понека фотографија, сачувана у Железничком музеју. Станична зграда је тада одржавана, баш као и чекаоница, билетарница, перони, ресторан, јер се о удобности путника и те како бринуло. Онда су возови почели све више да касне и да изостају, па је јењавало и поверење путника у њих. Остали су им одани једино они којима је динар за превоз био велики као кућа. Љутили су се и они на железницу, али шта су могли него да чекају, па кад стигне... А возови су се проредили, многе пруге су укинуте, а станичне зграде опустеле.

Само сећање на парњаче

Пролазиле су године, почела је да посрће и зграда Дунав станице. Данас та зграда изгледа као да је у њој време стало. Жуди за обновом, баш као и чекаоница и све што уз њу иде. У чекаоници је стара каљева пећ на којој су једна вратанца разваљена, а неколико дрвених клупа са ознаком „Железнице Србије” једини су инвентар у служби путника. Да не грешимо душу, ту су и два „Инсина” сата, један у чекаоници, а други на зиду зграде који, за дивно чудо, и даље раде, показујући тачно време.

– Не касне сатови, а ни возови – с осмехом каже Милутин Војводић из Вршца. – Често користим воз да бих се превезао до Београда. Стигнем за сат и 45 минута. Станица? Памтим кад је била лепша, кад је на њој било гужве, иако су вагоне вукле парњаче. И њу су сустигле године. Шалим се, мада верујем да је не сређују зато што овуда ускоро вероватно неће пролазити возови. Када ће то бити не знам, јер се већ дуго о томе прича.

Перони на овој станици најчешће су пусти. Тек кад из Зрењанина и Вршца стигне један од седам возова, станица оживи. На једној клупи две средовечне жене покушавају да пецивом утоле глад. Не дозвољавају да их фотографишемо. Излазимо на пероне. Станична зграда је оронула и са унутрашње стране, али траје. Перони су, чули смо од појединих путника, постали место где се фотографишу младенци. Није то често, али има и таквих који одаберу баш овај амбијент да забележе тај свечани тренутак. Свиђају им се клупе, покривени перон и свеукупни амбијент. Недостају једино старе, моћне парњаче и њихов продоран писак, некада симбол превоза железницом.

– Још као дечак сам са родитељима путовао од Орловата до Београда, јер је отац носио на пијацу оно што смо производили у селу, тако да Дунав станицу памтим из тог времена. Била је лепо уређена, народ се тискао у чекаоници, посебно зими, жамор није престајао, јер су људи међусобно разговарали. Друго време, други начин живота – присећа се Петар Јованов, сада 70-годишњи пензионер. – Мени је тада парњача изгледала као чудо. Тутњала је банатском равницом, чак и по великом снегу. На свим успутним станицама гужва, у вагонима такође. Много се тада путовало возом. Аутобуси су дошли тек касније. Не знам како да објасним, али према возу смо имали неки узвишен однос.

Нови возови „Руси”

Призоре преплитања старог и новог на овој станици једино „кваре” нови возови, познатији као „Руси” на чијим локомотивама блеште дисплеји, док на појединим деловима фасаде станичне зграде малтер само што није отпао. Све је прохујало на Дунав станици, макар што се она не предаје и што је и даље од користи путницима и транспорту.

Пошто смо се, новим возом, упутили ка Вршцу, листамо железнички летопис у којем је назначено како је 1858. године ова варошица, пругом преко Темишвара, повезана са Бечом, Будимпештом и другим европским градовима. Потом су 1891. постављени колосеци до Великог Бечкерека (Зрењанина), затим до Ковина 1894. и до Панчева 1898. године. Пруга је ишла преко тадашњег Петровог Села – данас су то  Владимировци. Нова, модерна зграда вршачке железничке станице грађена је од 1900. до 1902. године. Оно на шта су железничари посебно поносни јесте сазнање да  је најстарија пруга у Банату имала релацију Оравица (Румунија) – Јасеново – Бела Црква – Базијаш (Румунија). Јасеново је село на путу између Беле Цркве и Вршца, а пругу је добило 1854. године.