Споменици наши насушни

Све чешће у медијима се најављује подизање споменика, на многим локацијама у Србији, „некоме” и „нечему”. Потребни су. У Београду су подигнути споменици Пекићу и Миланковићу. Требало је.

Почетком 2015. године је одлучено да се споменик Пупину подигне преко пута Универзитетске библиотеке, на малој зеленој површини. Напокон се неко сетио да се подигне споменик светски познатом научнику и највећем српском добротвору, који је требало подићи пре деведесетак година (колико година је каснио споменик Миланковићу?). Нажалост, Пупин још увек нема споменик. Ако је, у међувремену, подигнут на некој другој локацији, извињавам се због неинформисаности.

На интернету можете прочитати да се споменик Црњанском налази на „доминантном месту на Калемегдану”. Нити је доминантно место, нити је споменик одговарајући: величине је бисте, а статус споменика има јер има леђа, на великом постаменту. Исто важи и за Мику Аласа. Петричић је направио дводимензионални „споменик” Бранку Ћопићу, еуфемизам за стварни изглед.

Питам се: која институција у држави одређује редослед подизања споменика? Када знате шта се, по овој теми, дешавало, последњих шест седам година, закључује се да су одговорне нестручне особе. Или можда постоји неки други разлог. Где су САНУ, Министарство културе, универзитети? И не помишљам на Милунку Савић, Дијану Будисављевић, шкотске и друге болничарке у Великом рату...

Миодраг Курсулић, пензионер, Београд