Како је Душаново остало без Срба

Само два километра од Призрена, на путу ка Ђаковици, налази се село Душаново, које је добило име по цару Душану. Ово село, у коме су вековима живели искључиво становници српске националности, успело је да се одупре албанизацији све до 1963. године. Смештено надомак града, међу првима је добило електричну енергију, водовод, асфалтни пут...

У Душанову је живело шездесетак српских домаћинстава. Један број житеља радио је у призренским радним организацијама и установама, док су се остали бавили пољопривредом. Међутим, половином 1963. године, када им је држава одузела пољопривредно земљиште и уступила тадашњем Пољопривредном комбинату „Прогрес”, петнаестак домаћинстава одлучило је да напусти село и настани се у централној Србији. Одмах након тога, у ово српско село почели су да се досељавају Албанци. До краја 1998. године у овом прелепом селу надомак Призрена остало је педесетак српских породица, док је број албанских достигао цифру од око две хиљаде. Живот Срба у Душанову је из године у годину био све тежи. Јуна 1999. године и Срби из Душанова доживели су судбину свих српских породица на КиМ. Све српске породице, бежећи од разјарених албанских терориста, морале су да оду са својих вековних огњишта. Четрнаести јуни 1999. године остаће им у трајном сећању. Али без обзира на претње, киднаповања и убиства, учитељ у пензији Никола Радивојевић, са супругом Радмилом и сином Војканом ни по коју цену није желео да оде из свог села. Пошто је упорно одбијао да се исели, комшије Албанци су сковали план како да ову једину српску породицу протерају из Душанова. Наиме, 28. јуна 1999. године, усред бела дана, група албанских терориста наочиглед супруге Радмиле (пошто син тога да није био код  куће) киднаповала је Николу и одвела га у непознатом правцу. Након неколико дана измасакрирано тело Николе Радивојевића пронађено је у шипражју надомак села. Након овог свирепог убиства, супруга Радмила и син Војкан, морали су да напусте свој дом и заштиту потраже у призренској Богословији, а након неколико месеци настанили су се у Смедереву. Жал за супругом Радмила није могла да издржи, умрла је пре неколико година. Породични дом Радивојевића у Душанову порушен је и спаљен.

Душаново је изродило једног „јунака”, Азиза Кељмендија, који је у параћинској касарни, из чиста мира убио на спавању четири а ранио пет војника. Али зато Срби из овог села надомак Призрена памте и диче се јунаштвом свог комшије Николе Радивојевића, који је 1999. године изгубио живот не желећи да оде из свог завичаја.

Ових дана скупштина такозване државе Косово донела је закон по коме се Призрен проглашава историјским градом ове „државе”, док ће ауто-пут Приштина–Плав пролазити тик уз манастир Високи Дечани. На све ове провокације и бројна злодела међународна заједница и даље ћути.

Мирослав Тодоровић, Београд (Призрен)