Студирање само за добростојеће

– Студирање није једнако доступно свима, зато што немају сви грађани једнаке материјалне могућности. Велики део кривице сносе факултети који из године у годину траже повећање школарина. Држава мора да посвети више пажње решавању ових проблема, а надамо се да ће то учинити доношењем Закона о финансирању високог образовања, који ће растеретити буџет студената и родитеља. И недовољан успех програма целоживотног учења повезан је са финансијама. Услед незавидне економске ситуације занемарљив је број грађана који се касније у току живота, када зараде нешто новца, одлуче да студирају – каже председник СКОНУС-а.

Истраживање „Еуростудент” показало је да просечни месечни трошкови академца у Србији износе око 34.000 динара, а како је на представљању резултата истакао проф. Драган Станојевић, социолог са Филозофског факултета у Београду, такав притисак на кућни буџет, уз поприлично одрицања, могу да издрже само средњи друштвени слојеви у земљи.

– Истраживање показује да данас минималне шансе да заврше факултет имају деца родитеља са завршеним занатима и основном школом, за разлику од академаца који долазе из породица у којима су родитељи завршили четворогодишње средње и високе школе. Да је потпуно финансијски и стамбено зависно од родитеља каже 96 одсто студената и по томе смо у европском врху, док смо на зачељу кад је реч о раду академаца у току студирања. Половина студената живи код родитеља, 40 одсто изнајмљује станове, а 11 одсто живи у студентским домовима. У Србији укупно 24 одсто студената успева и да ради и да студира, а у неким земљама то је и више од 60 одсто – истиче Станојевић.

Његов колега Мирко Савић, професор Економског факултета Универзитета у Новом Саду, истиче да су српски студенти најмлађи у Европи, али не због тога што у року завршавају факултете, него што готово и немамо старије студенте, нити родитеље који студирају. Примера ради, у Србији студира само 3,2 одсто родитеља, у Аустрији од седам до 10 одсто, док у Европи предњачи Исланд, где студира чак 33,4 процента мама и тата.

– За студенте који раде или оне који су родитељи образовни систем треба да понуди другачији календар студирања, јер они не могу у току године да освоје исти број бодова као академци без додатних обавеза. Треба их мање оптеретити, дозволити да слушају пет, уместо осам предмета годишње, да дуже студирају и организовати им предавања увече, викендом, или онлајн – наглашава Мирко Савић и додаје да су и студенти са хендикепом, којих је седам одсто, у изразито неповољном положају.