Jугословени нестају, Влаха све мање
Судећи према броју чланова група на социјалним мрежама које носе југоносталгичне називе, као што су „Добра стара времена”, „Осамдесете су биле године” и „Југославија – наша једина држава”, више од сто хиљада особа с носталгијом се присећа одрастања у земљи која се простирала од Вардара па до Триглава. Међутим, последњи попис становништва сведочи да у Србији живи свега 23.303 Југословена – чак 57.418 мање него 2002. године. Највећи број Југословена евидентиран је приликом пописа становништва 1981. године, а на претпоследњем попису становништва 2002. године „југовићи” су били четврта по бројности национална мањина у Србији.
Међутим, Југословени нису једина национална мањина која нестаје. Истраживање др Александра Кнежевића, доцента на Географском факултету у Београду, показало је да су Бошњаци једина национална мањина чија се бројност повећала између два пописа становништва. Наиме, попис из 2011. године показао је да је Бошњака за око 8.000 више него 2002. године.
– Демографски показатељи су неумољиви: све националне мањине у Србији бележе пад наталитета. Чак су и Ромкиње и Албанке ушле у демографску транзицију и почеле мање да рађају. Ромске жене и даље рађају више него Српкиње, али далеко мање него њихове мајке и баке. Најбројнија национална мањина у Србији су Мађари, али и њихов број опада због негативног природног прираштаја. Њих је за 40.000 мање у односу на претходни попис становништва. Занимљиво је да Мађари у Србији рађају мање него њихови сународници који живе у Мађарској. Треба подсетити да је негативни природни прираштај почео 1989. у Војводини, а три године касније у централној Србији – подсећа др Александар Кнежевић и додаје да су Власи, Мађари, Словенци, Немци и Јевреји етничке мањине с најмањим природним прираштајем.
Последњи попис показао је да националне мањине чине 12 одсто становништва Србије а, након Мађара, најбројнија национална мањина су Роми (147.604), Бошњаци (145.278), Хрвати (57.900) и Словаци (52.750). Такође, треба имати на уму да су Бошњаци уведени у класификацију пописа тек 2002. године и да се један број припадника исламске вероисповести данас изјашњава као Бошњаци, а други као Муслимани. Забуну приликом тумачења пописних података може да унесе и чињеница да су од пописа 1971. године Украјинци приказивани одвојено од Русина, а Буњевци и Шокци су од пописа 1991. године приказивани одвојено од Хрвата, док је увођење Египћана и Ашкалија утицало и на број декларисаних Рома, односно Албанаца.
Матерњи језик много је јачи и објективнији показатељ етничке припадности него изјашњавање о националној припадности: приликом пописа 1961, свега 1.368 особа декларисало се као Власи, док је чак 106.656 њих рекло да им је влашки матерњи језик
– Национална припадност у демографској статистици је сложено и релативно питање. Наша статистика не оперише појмом правне и етничке националности, већ бележи тзв. субјективни доживљај националне припадности. То у преводу значи да неко ко је Србин, Хрват или Муслиман може да се изјасни као Југословен, јер је то његов субјективни доживљај националне припадности. Установљено је да Роми и Власи спадају у тзв. флотантне етничке групе. То су оне заједнице чији припадници често мењају став о етничком пореклу приликом декларисања у пописној и виталној статистици. Наиме, Роми се понекад изјашњавају као Срби, а понекад као Роми, док се Власи понекад изјашњавају као Румуни – истиче наш саговорник.
Др Кнежевић истиче да је матерњи језик много јачи и објективнији показатељ етничке припадности него изјашњавање о националној припадности. Због тога многе земље западне Европе приликом пописа становништва не питају за националну припадност, већ за матерњи и употребни језик. Иако има најдужу традицију пописа у Европи, Француска већ 150 година не прикупља податке о вероисповести и нацији и не бави се етничком категоризацијом становништва, док се у функцији политике интеграције имиграната у пописима поставља и питање о држави рођења. У Америци се то питање никад није постављало: Американци су они који плаћају порез држави. У Канади категорије као што су земља рођења, језик, религија или порекло чине основу за одређивање етничког идентитета. И Македонци су питање о националној припадности недавно избацили из пописа становништва, а препорука Европског статистичког бироа је да се питање о етничкој припадности приликом пописа не поставља.
– Илустративни доказ тезе да је матерњи језик прави показатељ етничке припадности представљају Власи. Тако се, примера ради, приликом пописа становништва 1961. године, свега 1.368 особа декларисало као Власи, док је чак 106.656 њих рекло да им је влашки матерњи језик. Иначе, Власи су међу првим етничким групама које су ушле у процес демографске депопулације, јер су због великог сиромаштва деценијама имали политику једног детета. Власи су још шездесетих година прошлог века почели да се исељавају у западну Европу, а влашка села у источној Србији су готово пуста. Тренд румунизације Влаха започео је румунски академик Георги Валсан још у време Јована Цвијића и тај тренд је и данас на снази – закључује др Александар Кнежевић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
