Вечне несанице Понтија Пилата

Да ли историја заиста воли понављања, подударности и аналогије (како је често тврдио Борхес), или мисија песника управо лежи у томе да сагласја својевољно учита у њен немушти ток, пун „буке и беса“? На ово питање, по свему судећи, никада нећемо добити задовољавајући коначан одговор; но његову енигму провоцира свако значајно уметничко дело, а посебно она кроз која се живот и фикција стално међусобно огледају и откривају, као што је то случај са „Мајстором и Маргаритом“.
Булгаков дописује лик Понтија Пилата у склопу опште замисли преплитања фантастичне свакодневице бољшевичке Москве са митоликом збиљом Јерусалима у доба кризе Римске империје. Понтије Пилат је вероватно психолошки најкомплекснији лик „Мајстора и Маргарите“ – као намесник Јудеје, он је скептик, кукавица и превртљивац; након сусрета са Јешуом у њему започиње благотворно дејство гриже савести и постепено сазревање личности. Тако окрутни пети прокуратор Јудеје, који је под притиском Синедриона послао Христа на Голготу, у Булгаковљевој уметничкој визији постаје плодоносно тле хришћанског учења о човеку. Судбина Пилата враћа се, каткад, у необичним животним драмама партијских писаца, „инжењера душа“ (у Булгаковљевом делу њихова персонификација је Иван Бездомни) – којима неочекивани сусрет са оним натприродним, застрашујуће загонетним за дијалектику материјализма, отвара пут ка индивидуалном расту и сазревању.

Објављивање књиге прослављеног редитеља Александра Петровића, у којој су сакупљене његове позоришне драматизације романа „Псеће срце“ и „Мајстор и Маргарита“, као и адаптација драме „Пурпурно острво“ (у издању Паидеије) поклопило се са изласком Булгаковљевог романа у роману „Понтије Пилат“, састављеног од четири поглавља из „Мајстора и Маргарите“ посвећена прокуратору Јудеје (у преводу Милана Чолића и издању Златне гране). Тиме се прича о Пилату и Јешуи за нас додатно усложњава: поред Јерусалима и Москве, на сцени се појављује и Београд с почетка седамдесетих година прошлог века, у време прогона „црног таласа“ и либералних интелектуалаца са Филозофског и Правног факултета у Београду. У драматизацији „Мајстора и Маргарите“, рађеној за Народно позориште 1982. године, Петровић као драмску окосницу користи управо роман у роману посвећен Пилату – док се прича о посети ђавола Москви интерполира кроз пројекцију инсерата из његовог познатог филма „Маестро и Маргарита“, снимљеног десет година раније. Након нечувене репресије Титовог режима, ово остварење, као и његов аутор на својеврстан начин поделили су судбину Булгакова и његовог Мајстора – и тиме потврдили универзално важење Јешуиних речи (Свака власт је насиље над људима). У распону од двадесет векова и у посве различитим уметничким медијима, Пилат и пилатовштина откривају нам се тако у својој свевременој димензији. Ритуално прање руку добија нове манифестације, посебно у тоталитарним системима XX века. Део тога је и практиковање древне оријенталне технике кетмана, коју описује Чеслав Милош у покушају да објасни ментални склоп људске јединке под комунизмом. Тај феномен скривања сопственог мишљења иза ставова и саопштења партије (на којем је добрим делом и саграђена комунистичка идеологија) сигурно је за Булгакова, као и за Петровића, бацао ново светло и на митску фигуру прокуратора Јудеје. За тумаче Пилатовог лика Петровић бира моћне глумачке појаве: Љубу Тадића на филму и Цигу Јеринића у позоришној представи. Права је истина да се слабост система и кукавичлук његових протагониста најчешће крију иза импозантне фасаде и реторике.

При крају „Мајстора и Маргарите“ читамо да Пилата већ две хиљаде година сваке ноћи када је пун месец мори несаница; а када спава, сања увек исто: пут обасјан месечином по коме жели кренути да би разговарао са Јешуом, јер му није рекао све онога четрнаестога дана пролећног месеца нисана, када је удовољио захтеву руље да овај необични скитница буде разапет. У Мајсторовом роману Јешуа ће прокуратору Јудеје дати опроштај и прилику да се ипак са њим сретне; али све се то већ збива у једној есхатолошкој равни егзистенције. Петровић завршава своју драматизацију сусретом Пилата са Јешуиним учеником Матијом Левијем, покушајем намесника да се оправда пре него што јеванђеље буде исписано на пергаменту. Једна од кључних сентенци „Мајстора и Маргарите“ (Свако ће добити према својој вери) оваплоћује се са пуном тежином управо кроз драму Понтија Пилата.