Ћирковићева листа највећих научних превара

Марадонин гол руком Енглезима на Светском првенству у фудбалу у Мексику 1986. године је пример преваре у спорту, као што су многобројни фалсификати слика „старих мајстора” уобичајена обмана у свету уметности. Преваре постоје и у науци, можда нису толико познате широј јавности, али то не значи да нису занимљиве.

Мада је преваре у науци било веома тешко открити, Милану Ћирковићу, вишем научном сараднику Астрономске опсерваторије у Београду, пошло је за руком да, после дуготрајног истраживања, сачини кратку листу највећих превара у историји науке.

На његовој листи прво место заузима „откриће” лобање човека из Пилтдауна, због којег је светска палеонтологија 40 година била на погрешном путу у изучавању развоја праисторијског човека. „Човек из Пилтдауна”, који је у првој половини 20. века увршћен у национално благо Велике Британије, био је заправо фалсификат, направљен у лабораторији – комбинацијом лобање савременог човека и вилице орангутана.

На другом месту „Ћирковићеве листе” је „откриће” научника Јана Хендрика Шена, који умало није добио Нобелову награду на основу тврдњи да је начинио револуционарне помаке у материји суперпроводника и нанотехнологије. Међутим, испоставило се да се огледи не могу поновити, да је евиденција о експериментима изгубљена… Када је откривена превара, „суперзвезда” Шен је одмах отпуштен са Универзитета Констанц, а покренут је поступак за одузимање његове титуле доктора наука.

„Да су стварна, то би била фантастична открића која би отворила нову епоху технологије у којој би неслућена чудеса постала могућа: пренос електричне енергије без губитака, масовно копирање макроскопских објеката или медицински третмани засновани на терапији појединачних ћелија”, каже Ћирковић.

Једну од интригантних превара је смислио генетичар Вилијам Самерлини. Он је на „оригиналан” начин покушао да докаже могућност трансплантације ткива без обзира на генетску разноликост даваоца и примаоца ткива. Тако је на миша с белим крзном „пресадио” ткиво миша са црним крзном. Просто као пасуљ, офарбао га је црним фломастером. Када је његова превара откривена, Самерлини је третиран као психијатријски случај.

Британски психолог Сирил Барт, чија је каријера била пример за углед, тврдио је да једнојајчани близанци наслеђују истоветни коефицијент интелигенције. Накнадно се доказало да та теорија нема везе са истином. После његове смрти (1971) открића су проглашена фалсификатом, али су његови рани радови ипак остали уважени.

Ћирковић сматра да се ове преваре дешавају због тога што наука нема развијен систем „унутрашње контроле” какав имају уметност, спорт или финансије. Епилог позитивног налаза на допинг тестовима у спорту је често крај спортске каријере. Такав вид систематског тестирања и „просејавања” научних резултата не постоји, нити постоје прописане казне и санкције.

Он примећује да су савремени научници оптужени за преваре углавном задржавали свој посао и високе зараде, док су се развлачиле истраге по институцијама. Евентуалне казне су биле на нивоу губитка статуса или привремених рестрикција оптуженог да учествује у научном животу. Ниједан научник није отишао у затвор, иако су свесно извршили покушај преваре најшире јавности.

Саговорник „Политике” радећи на овој тематици закључио је да су преваре изгледније на успех, и дуготрајније, ако су повезане с неком ваннаучном предрасудом, односно делују као да дају „научну” потпору тој предрасуди. У случају „човека из Пилтдауна” то је био патриотизам схваћен на крајње погрешан и накарадан начин, код измишљених близанаца сер Сирила Барта то је била конзервативна идеологија превласти наслеђивања над утицајем средине на интелигенцију, код Шена сличну улогу је вероватно играла неутемељена вера у магични штапић нанотехнологије као решења за све људске проблеме. Спој два зла, идеолошке манипулације и општељудске склоности ка варању, увек се изнова појављује у историји великих превара.