Диносаури на расклапање

Најбоља роба прода се прва, а остала мора да се запакује у леп папир да би примамила купца. Ово би, укратко, могла да буде нека шаљиво-тужна оцена учинка приватизације друштвеног капитала у чак осмој години њеног спровођења. Прехрамбена, дуванска, фармацеутска индустрија, пиваре, цементаре, продате су „из прве”. Другим речима, све оно за шта је постојало готово тржиште.

Многа друга предузећа у Србији, међутим, нису имала ту срећу. Поготово велики системи машинског и металског комплекса, диносаури наше транзиције, који у већини случајева, још траже купца. Држава је намерила прво да их реструктурише, па тек онда прода. У тој групи је чак 56 предузећа, а међу њима велики системи као „Застава”, РТБ Бор, ЕИ Ниш, ПИМ, „Вискоза” и „Целулоза” из Лознице, „Лола” систем, „Гоша”, „Зорка” Шабац, ИМР, „Рекорд”, „Матроз”, „Утва”, трстеничка „Прва петолетка”…

Упакована индустрија

Свима њима је заједничко да имају много запослених, велике обавезе према повериоцима, стару технологију. Многа од њих запала су у тешкоће још почетком 90-их када су изгубила кооперанте и тржишта некадашње Југославије. То је, иначе, сектор који производи репроматеријале за индустрију, а у ситуацији када је иста та индустрија, услед санкција и свих других околности пропала, њихов развој није имао ко да повуче.

Да се ова предузећа морају посебно „упаковати” за продају, односно ослободити дугова и вишкова радне снаге кроз социјалне програме, потврђује и Небојша Ћирић, помоћник министра економије за послове приватизације. Из досадашњег искуства, како каже, нека се могу продати само у деловима, наравно они здрави програми, а неки као целина.

– Често запослени одбијају предлог продаје у деловима, већ инсистирају на продаји у целини. Има позитивних примера продаје у деловима. На пример, од „Вискозиних” 12 целина продате су три. Такође од 25 „Гошиних” делова већина има новог власника. После два пропала тендера за трстеничку „Прву петолетку” ближи смо идеји да је продамо у деловима. У овом случају већ имамо једног доброг потенцијалног купца велику аустријску и светску фирму „Палфингер” која је заинтересована за 3-4 кључна дела. Предузеће је у добром стању, ради, има 6.000 запослених. Проблем „Ивана Милутиновића” је у томе што је оптерећен дуговима још из краја 80-их и 90-их, а у овом случају смо за приватизацију кроз продају имовине, мада није искључена ни могућност продаје капитала – објашњава овај помоћник министра.

У њиховом случају, према Ћирићевим речима, за државу није битан износ купопродајне цене, јер она не иде држави већ повериоцима, него да се нађе стратешки партнер који ће обновити производњу и људе запослити. На питање зашто држава одлаже стечај или ликвидацију неких од тих система, или њихових лоших делова, Ћирић узвраћа да је стечај непопуларна мера, а да је код нас политички моменат стално осетљив, па се мора водити рачуна о социјалном аспекту.

– „Матроз” је интересантан пример утолико што су и сами радници после два пропала тендера схватили да их нико неће купити с тим износом обавеза. Донета је одлука о стечају, а прошле недеље објављен је позив за продају овог предузећа у целини. При том имамо заинтересованих купаца – каже Ћирић.

На примедбу да се приватизација у Србији отегла мимо свих законских рокова наш саговорник из Министарства економије одговара да по слову измењених прописа о приватизацији до краја ове године мора да се формално започне приватизација и последњег друштвеног предузећа у Србији, па да тако очекује и да приватизациона судбина поменутих великих система из реструктурисања буде запечаћена до краја 2009. године.

Данило Шуковић, директор Центра за економска истраживања у Институту друштвених наука, каже да је сама идеја о реструктурисању пре приватизације у основи лоша: „То је бацање пара на субвенције само ради политичког маркетинга оних који су на власти, а економски то није рационално. Не можете ви нешто што је економски неефикасно субвенцијама да решите. И ММФ и друге међународне финансијске институције највише су критиковали све наше владе управо због тога. Али политичари то воле да раде, као деле неке паре, продуже агонију и мисле да су неки свој рејтинг поправили. Што је још горе, људи се заваравају тим субвенцијама да ће се њихова предузећа опоравити и бити успешна. Да није тог заваравања ти радници би до сада тражили неко друго решење, посао, ишли би у мали бизнис.”

Велике газде

Шуковић каже да је проблем што се Закон о стечају и ликвидацији, који није идеалан, не примењује. Применом тог закона би се видело да ли у тим предузећима постоје нека здрава језгра.

– Колико су још пре пет, шест година причали да имају решење за „Заставу”. А решење је тамо где имате тржиште и тамо где имате услове да дође инвеститор. Како они у садашњим условима могу да издрже конкуренцију с „Тојотом”, „Опелом”, „Пежоом”. Ми нисмо створили амбијент за прави бизнис па зато инвеститори одлазе на друга места. Купцу „Заставе”, на пример, никакве услове не бих постављао. Цена се не може тражити, није битна, важно је да се она економски оживи – изричит је Шуковић.

Овај стручњак каже да је страшно што ми још у 2008. години расправљамо о приватизацији друштвених предузећа, а то је требало да се заврши још 2003-2004. године. При том приватизација јавних предузећа није ни започета. „Садашњи систем приватизације, по коме је циљ да се нешто прода и да се узме неки новац, тотално је промашен. Када се упадне у ту замку, онда се тешко излази из ње, јер ви сада морате да нађете купца за пропалу фирму, што је врло тешко. И друга крупна грешка је то што хоћемо да дођемо до приватизационих прихода који се потом ставе у буџет. Онда се министри понашају с тим парама попут великих газда, што им добро дође да њима праве чак и изборну кампању. Приватизација се, међутим, ради да би се нашао прави власник. Онај ко би најбоље могао да оживи „Бор”, „Заставу”, каже Шуковић.