Седам година битке с Дрином

– Желели бисмо да имамо хидроцентрале „Зворник” и „Бајина Башта” у целини на територији Србије, а заузврат смо спремни да дамо четири, односно 19 хектара на другом месту, где год то БиХ буде желела – изјавио је председник Александар Вучић крајем прошле године, после сусрета са члановима Председништва БиХ.

О разграничењу ће се још разговарати, док сећања о спајању обала одавно бледе. Тада се процењивало да Дрина располаже воденом снагом од око 1.000 мегавата, а са притокама близу 2.000, или око 14 милијарди киловат-часова електричне енергије годишње.

– Свакој новој машини, која је стизала да замени стотине руку, олакша посао радницима и убрза изградњу објекта, радовали су се сви градитељи хидроелектране. Кад је стигао први булдожер, прекинута је седница Радничког савета, јер су сви хтели да виде ову жељно очекивану машину – сећа се др Слободан Ристановић.

Као прекаљени акцијаш и дописник неколико листова, сведочи да је посебну тешкоћу током изградње представљало нередовно и недовољно снабдевање струјом, што је често, по десетак пута на дан, доводило до престанка рада компресора, црпки и мале механизације. Потапале су се машине и материјал, па су градитељи, на знак да је нестало струје, у било у које доба дана или ноћи, без наређења, трчали из барака према насипу, ускакали у воду, демонтирали машине и износили их на обалу, заједно с материјалом.

– Највећу препреку градитељима причињавале су поплаве. Дрина би, понекад, изабрала ноћ између суботе и недеље, или дан празника, кад пажња градитеља попусти, да изненадним надоласком, по неколико метара висине, поруши подигнуте скеле и однесе све што је до тада урађено – каже Ристановић.

У ноћи, пред Нову 1948. годину, за два сата, Дрина је нарасла за 180 сантиметра и почела да плави сплав на којем су се налазиле скоро све машине на хидроградњи. Ноћ је била мрачна. А Дрина сваким треном прети да потопи и скелу и људе. Живко Деспотовић, сав мокар, није излазио из воде док и агрегат за напајање струјом није склоњен са сплава. Ђорђе Пуцаревић, млади радник-електричар, није се плашио да преко конопца прелази преко пенушаве Дрине до сплава. Нису се предавали пред силином Дрине. Изненадним надоласком, река је рушила подигнуте скеле.

– Била је то борба прса у прса, на живот и смрт с Дрином – сећа се Ристановић.

Посебно и дуго памтило се двомесечно рвање са запенушаном реком од новембра 1952. до јануара 1953. године, када су и сва околна села била под водом. О том критичном тренутку на градилишту хидроелектране „Зворник” новинар листа „Политика” Драган Марковић записао је:

„Када је изгледало да се нема куд, да је једини излаз чекати лето, кад се Дрина смири, руководиоци градилишта донело су чудну, али смелу одлуку да се радови наставе. Страни стручњаци за хидроелектране тада су рекли: – То је лудост. Нико још није тако градио.”

Инжењери ХЕ „Зворник” такође су ћутали. У њиховим плановима за ту битку нису били предвиђени само синуси и косинуси, ни колос-машине и кесонска звона. Постојао је још један фактор. Били су то људи, пристигли из свих крајева земље. И тако су радови у немогућим условима настављени.

Хидроелектрана „Зворник” завршена је после седам година битке с Дрином, 1955. године, тако што је први агрегат свечано пуштен у производњу 26. септембра. По много чему, био је то непоновљив градитељски подухват. За пројектанте и извођаче радова била је то прва права школа у којој су се обучавали кадрови за подизање будућих, сличних и већих градилишта, попут хидроелектрана „Кокин Брод”, „Бајина Башта”, „Ђердап”… Многи од њих касније су градили хидроелектране у иностранству.

Подизањем бране ХЕ „Зворник”, дужине 155,5 а висине 45 метара, створено је прво велико вештачко језеро на Дрини, у дужини од око 25 километара. Хидроелектране „Зворник” и „Бајина Башта” свечано је пустио у рад Јосип Броз Тито. Њему су клицали многи безимени јунаци који су укротили реку. Њихов ентузијазам, после 70 година, чини се узалудним. Две хидроелектране данас су предмет спора њихових наследника, а ћудљива Дрина као да је све учинила да их поново подели.