Тиха дипломатија руши Иванова

Од момента њеног осамостаљивања 8. септембра 1991. године Грчка тражи промену имена. Лисабонском декларацијом јуна 1992. године Грчка успева да издејствује званичан документ Европске заједнице којим се то тражи од Македоније. Грчко образложење било је да би постојећим именом могао да се угрози безбедносни територијални интегритет северног дела Грчке који се зове Македонија.

Основни грчки захтев од самог почетка гласи: одрећи се речи Македонија. Такав захтев изазвао је поделе, како у Македонији, тако и у Грчкој. У двадесетседмогодишњем спору који се решава под покровитељством УН, активном и тихом дипломатијом највише су се ангажовале САД и ЕУ, а потом и НАТО. Добијане су оставке, мењале су се власти, догађали су се атентати, падали су авиони, било је покушаја новчаних поткупљивања. Притисцима су највише били изложени председници државе и шефови влада.

У Скопљу се, поводом новог компромисног имена државе, већ назире нова политичка криза, која може да изроди ванредне парламентарне изборе заједно са председничким изборима.  Иванов је храбро изнео став: „Договор је штетан. Нећу га потписати ни под каквим притиском.”

Иванов зна да може очекивати притисак од међународне заједнице, нарочито од САД и ЕУ, које су одмах честитале Ципрасу и Заеву на постизању договора. Македонски председник ризикује много тога, па и одговорност за опструирање евроатлантских интеграција. У том случају на себе би навукао гнев лидера НАТО-а, ЕУ и САД, јер би оспорио прикључивање западног Балкана организацијама које чине све како би Русију истисле са овог простора. Због циљева западних сила на Балкану, изненађење је што је споразум подржао и министар Руске Федерације Сергеј Лавров.

 „Увек смо наглашавали да се залажемо за проналажење договора око тог проблема, без туђих мишљења, без постављања вештачких услова. Говорили смо да ћемо подржати одлуку која ће бити у интересу Грчке и Македоније и која ће имати велику народну подршку”, изјавио је Лавров.

Какав ће исход Иванов успети да избори и до када ће одолевати различитим притисцима уколико непотписивањем Указа о ратификованом договору успори евроатлантске токове? Иза компромиса и његовог правноформалног увођења у политички живот уз садашњу власт, коју предводи Заев у коалицији са Албанцима, чврсто стоје Американци и Немци (са ЕУ и НАТО-ом), док иза председника Иванова стоје ВМРО–ДПМНЕ, највећа опозициона парламентарна партија, и њени симпатизери (који су виђени на демонстрацијама испред Собрања).

У дипломатији је дозвољено много тога, а посебно посредством тихе дипломатије која не бира средства за остварење циља. Када је реч о имену, то су осетили претходници Иванова и Заева. Глигоров у својој књизи „Македонија, то је све што имам” описује притисак грчке власти преко посредника који су дошли код њега у кабинет и понудили му милион евра како би се одрекао речи Македонија. Глигоров је то са гнушањем одбио, али није могао да избегне атентат у коме је изгубио око и свог возача. Он је преговарао о имену, али ништа није могло бити конкретно, јер су Грци условили да се реч Македонија избрише из имена.

Још горе је прошао председник Борис Трајковски, који је наследио проблем везан за име. Он је погинуо у авионској несрећи изнад Мостара. Оба случаја су велики ребуси. Бранко Црвенковски био је веома близу томе да за време његовог мандата Македонија постане чланица НАТО-а, јер ју је Америка подржала, али Грчка је ставила вето. Након тога Црвенковски се повлачи у политичку изолацију. Још је један македонски државник због оштрих и непопустљивих ставова уклоњен са премијерске и лидерске партијске позиције. То је Никола Груевски, у чије су време преговори под покровитељством УН три године били замрзнути. Сви су они бранили двоструку формулу: употребу имена по Уставу за домаћу употребу, а по резолуцији УН за међународну употребу.

Одбијање Иванова да прихвати споразум с Атином директно утиче на спровођење Стратегије ЕУ и НАТО-а за западни Балкан. Поставља се питање да ли ће Иванов остати доследан или ће подлећи притиску тихе дипломатије.