ЗАБОРАВЉЕНА ВОЈСКА СРБИЈЕ

У ратно време Срби војску поштују, а Бога дозивају. Када рат прође, Срби војску забораве, а Бога спомињу само на утакмицама када је резултат проблематичан. Да је то тако, барем када је војска у питању, упадљиво сведочи и скоро тотална одсутност војних питања у актуелној предизборној кампањи. Можда је и по томе та кампања специфична у односу на многе државе у Европи, где су у предизборно време војна питања увек под посебном лупом јавности, јер војска је у скоро свим државама света и највећи буџетски потрошач.

Дакле, ни једна странка у Србији не бави се у овој предизборној утакмици тематиком одбране, нема разговора о томе каква војска и са каквим наоружањем треба Србији у 21. веку. Истина, о томе у претходном периоду није било ни расправа у парламенту, па што би онда било јавне дискусије сада? Ресор одбране додељен је једној политичкој партији и по начелу феудалног власништва нико се више у та питања са стране не петља, осим, наравно, када је реч о кадровским шпекулацијама на нивоу министарства и Генералштаба.

Генерално гледано, Војску Србије као да је заборавио комплетан политички естаблишмент. Последњи председник ове државе који је заиста бринуо о војсци био је маршал Југославије Тито, а хтели то неки да признају или не, био је на неки начин и председник Србије. Слободан Милошевић је форсирао полицију, генералима и армији у принципу и није много веровао. Почео је да им верује тек уочи 5. октобра 2000, али тада је већ било касно за међусобно веровање и разумевање. Политичари који су на власт дошли после 5. октобра нису што се тиче војске били скоро ништа бољи од Милошевића. Опет је буџет војске био мањи од буџета полиције, опет се политичка елита војском бавила само када је у питању кадровска комбинаторика на највишем нивоу, и наравно када је у питању био Хаг.

Заправо, многи су покушавали да се баве војном имовином и распродајом војних објеката, скоро да су лешинарски кидисали на оно што је стварала бивша СФРЈ. Каквих је све ту било личних интереса, о томе би романи могли да се напишу. Громогласне најаве да ће Војска добити толико и толико пара од продаје сувишних војних објеката, да ће све то бити искоришћено за модернизацију и трансформацију ВС, све је то била прича за замајавање и војске и јавности.

На пример, Војска је дала Влади Србије свој објекат у центру града, у Немањиној 9, и по уговору је за то требало да добије 700 станова. Од тога нема ништа, и сви о томе ћуте. Војска је дала свој објекат у Устаничкој улици за потребе Специјалног суда, и за тај поклон није добила ништа. И један и други објекат држава је гламурозно преуредила и сада сијају као Лас Вегас.

Командант Копнене војске Србије генерал-потпуковник Младен Ћирковић, некадашњи командант 15. оклопне бригаде која је херојски ратовала на Космету – станује у Нишу, у Дому војске, па кад ноћу мора у тоалет мора прво да изађе у ходник дома, јер ево већ девет година након повлачења из Приштине Ћирковић нема стан. Град Ниш никако да се сети да команданту Копнене војске Србије додели некакав стан, кад већ држава Србија о томе не води рачуна.

Но, можда и није све тако црно, ево сада у предизборно време Војска је добила повећање плата, чак је и резервистима који штрајкују, јер још нису наплатили своју одбрану отаџбине из 1999, обећана исплата ратних дневница. Што је дивна препорука свима онима који још нису добили лову од Другог светског рата па надаље, да само сачекају неке нове изборе па правац пред зграду владе. Има да се нађу паре одмах.

Фундаменти једне нове политике безбедности нису понуђени, војну неутралност у Србији многи су схватили више као једно прелазно решење. Стабилност Балкана после једнострано проглашене независности Косова припада историји, а димензија потенцијалне угрожености Србије још није истражена. Јер, волео бих кад би ми неко данас могао прецизно да каже шта ми то намеравамо да бранимо војним средствима? Територију Србије? Коју територију? Наше интересе ван тренутне територије? Који су то и какви интереси? Да ли су у Србији уопште осмишљени политички темељи војне доктрине?

Политику одбране не чине само принципи већ и инструменти. Наравно да су међудржавни односи претрпани војно-стратешким реалностима, али нема ништа изазовније за разне амбиције око Србије од – дефанзивне позиције саме Србије. У том контексту звучи цинично оцена, која се могла чути ових дана, да ће поступак пред Међународним судом правде поводом једнострано проглашене независности Косова, ако за то добијемо подршку УН, „бити наше најважније оружје”.

Јер, то управо показује зашто је Војска Србије заборављена армија...