Од Индијанаца до Кидманове

Од нашег сталног дописника

Њујорк, априла – Свуда око нас су били – Индијанци. Такав опис приличио би филмованим или књижевним описима пустоловина с Дивљег запада, али одсликава актуелну ситуацију у – њујоршком седишту Уједињених нација.

Само нам још фале поглавице Бик Који Седи и Луди Коњ, па да се и ми, као каубоји, винемо у седла, уместо што дреждимо на столицама – исповедио се један од колега. Други је, као у роману Карла Маја, замислио да је Олд Шетерхенд и спријатељио се с једним од неколицине придошлица који му је највише личио на легендарног Винетуа.

Чекај, стани мало – прекинуо је саговорник овај рапорт пријатеља, извештача с догађања у УН, за које се мисли да су искључиво посвећени изградњи глобалне „светлије будућности” или бар отклањању „реликта прошлости”. Мене занима, наставио је, да ми кажеш шта је био најупадљивији догађај у светској организацији ових дана, кад си се тамо нашао. „Налет Индијанаца”– одговорио му је репортер. Све је било као на филму, додао је, само – без пуцњаве и сличних метода за грађење колективних и појединачних историја.

Перјанице међу дипломатама

Доста ми је опсена, хоћу суве чињенице – инсистирао је заинтересовани лаик. Само сам ти и предочио чињенице – казао му је извештач, с нотом беса што га дотични третира као фантасту а не као припадника соја који живи, или би бар тако требало да буде, од објективног приказивања догађаја.

Зграда УН је, заиста, ових дана више него икад – испуњена Индијанцима. Они и потомци староседелаца из низа других земаља, где их је ново доба претворило у „живе музејске експонате”, дошли су у Њујорк и такорећи запосели холове, ресторане и пригодне сале у палати на Ист риверу. Решени – да укажу да су и они „угрожена врста живих бића”, бар као тигрови, носорози, вукови, рибе, корњаче, дрвеће…

Деловали су, наравно, импозантније од многих који у палати обављају националне послове и глобална задужења. Разбијали су дипломатско елегантно сивило, својим перјаницама и колоритним ношњама, стила наслеђеног из давних времена кад се веровало да ће живот бити много шароликији него што се испоставило.

Међусобно, и с другима, опходили су се на, такође прилично забатаљени, начин – без околишења, бучно, ноншалатно. Испољивши само једну сличност с лидерима који одлучују о савременим судбинама – спремност да се радо и често „испрсе” пред камерманима и фоторепортерима.

У готово свему осталом, појавама и говорима, представили су се као „дисиденти” од владајућих курсева посвећених „процвату” националних „стабала” уз поприлично занемаривање њихових „корена”. Стицао се утисак, при том, да сведоче о наставку истребљења појединих категорија становништва, које је некада било насилно док се сада остварује такозваним мирним средствима оличеним у наметању политичких, економских и културних мерила „новоседелаца”.

Окупило их се, њих око 3.300, у УН, прошлог понедељка на свом седмом Сталном форуму, за који је предвиђено да потраје и следеће недеље, како би подсетили, у суштини, да модерна цивилизација, после свега, тежи вредностима које је, некада давно, уништила њиховим прецима као „кочницама напретку”. Сви се данас, рекли су, бар на речима, залажу за очување природе и чист ваздух, за стање како је било пре него што су га разорили „неспутаним прогресом”.

У међувремену су разним застрањивањима додатно оштећени потомци срушеног некадашњег поретка ствари, коме се дода изнова тежи. Неконтролисани индустријски развој довео је до климатских ломова, уверавају експерти, а председница текућег Форума у УН, Викторија Таули-Корпус каже да су главне жртве тог кошмара опет – староседеоци. Климатски удари би могли – надовезао се извршни директор Фиу Елисара – да слисте 15 острвских државица, чланица светске организације, а некима би, понаособ, за такву катастрофу био довољан само један циклон. Али, додаје, за то не хају довољно ни локалне „новоседелачке” власти – и на Пацифику где им 90 одсто становништва чини домородачки живаљ – ни међународна заједница.

Друго стање у првом плану

Иако су нам преци претрпели геноцид, ми не говоримо толико у прилог нама колико у одбрану „природног света” – поручио је шеф организације потомака шест племена индијанских староседелаца Ирокеза, Орин Лајонс. „Не може се више као досад” – додао је тај становник савезне државе Њујорк, са репутацијом уметничког ствараоца и борца за људска права. „Комерцијализам и потрошачко друштво треба да се замене чувањем људске средине и сарадњом” –нагласио је, посебно прозивајући своју домовину САД, да смањи загађивање атмосфере у коме сада предњачи.

Холанђанка Гун-Брит Ретер освежила је меморију заборавних и детаљем да се зграда УН налази на тлу које је, пре доласка колониста, припадало Лајонсовим прецима – Ирокезима…

Али, времена се мењају. Тумбајуће представе поготову појачавају моћни медији.

Светски скуп угрожених староседелаца, којима се масовно гасе и матерњи језици, добио је знатно мањи публицитет од наступа у УН, прошлог уторка, филмске звезде Никол Кидман. С титулом амбасадорке добре воље, заложила се за акцију „Против насиља над женама”.

Више пажње извештача привукао је, међутим, њен измењени стас него њен активистички глас. Снимци поодмаклог јој другог стања избили су у први план и добили већи простор од њених па и од васкрслих упозорења представника 370 милиона – махом врло угрожених – потомака староседелаца планете.