У част Максима Горког и Алексе Шантића

150 година од рођења Максима Горког – Алексеј Максимович Пешков, познатији као Максим Горки, рођен је 28. марта 1868. у Нижњем Новгороду. Врло рано остао је без родитеља, па је живео са дедом и бабом. Деда га је често тукао и убрзо избацио на улицу.

Иако самоук као писац, Горки је створио дела због којих је постао један од најпревођенијих руских писаца у светској књижевности. Пет пута је номинован за Нобелову награду, али је никада није освојио.

Прву приповетку „Макар Чудра” објавио је 1892, када је и настао псеудоним Максим Горки. Најпознатија дела су му приповетке „Две скитнице”, „Старица Изергиљ” и „Челкаш”, новела „Коновалов”, лирска песма „Песма о соколу” и лирска песма у прози „Весник буре”; драме „Малограђани”, „На дну”, „Летњиковац”, „Деца сунца”, „Јегор Буличов”; романи „Фома Гордејев”, „Троје”, „Исповест”, „Окуров”, „Живот Матвеја Кожемјакина”, „Детињство”, „Моји универзитети”, „Живот Артамонових”, „Живот Клима Самгина”. Своје најзначајније и најпознатије дело, роман „Мати”, написао је 1907. године, док је био у изгнанству.

Важио је за моралног и честитог човека. Бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права, а истина је била идеал ком је тежио. Својим делима допринео је стварању социјалистичког реализма као уметничког правца.

Умро је 18. јуна 1936. у Москви.

150 година од рођења Алексе Шантића – Алекса Шантић рођен је у Мостару, 27. маја 1868. Отац му је умро док је Алекса био сасвим мали, па је живео у породици свог стрица. Школовао се за трговца у Љубљани и Трсту, а 1883. вратио се у Мостар и почео да ради у трговачкој радњи покојног оца.

Прву песму објавио је 1886, а прву збирку песама 1891. године. Сарађивао је у „Голубу”, „Босанској вили”, „Новој Зети”, „Јавору” и „Отаџбини”. Године 1888. основао је Српско певачко друштво „Гусле”, чији је први председник, а 1896, када је покренута „Зора”, био је један од њених првих уредника.

Песник родољубља, национално и социјално угроженог српског народа, али и  емоционалног бола и љубавне чежње, Шантић је своја највећа дела, спев „Хасанагиница”, збирку песама „На старим огњиштима”, драме у стиху „Анђелија”, „Немања” и „Под маглом”, песме „Емина”, „Не вјеруј”, „Остајте овдје”, „Претпразничко вече”, „Што те нема?”, „Вече на шкољу”, „О класје моје”, „Моја отаџбина”, „Ми знамо судбу”, „Бока”, „Под крстом”, „Ковач”, створио на размеђу 19. и 20. века.

Песнички узори били су му Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних књижевника највише је поштовао Хајнриха Хајнеа. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 3. фебруара 1914.

Умро је у Мостару 2. фебруара 1924.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар