Живот се наставља и у доба рата

Премијерно представљен прошле године на фестивалу у Торонту, нови филм француског редитеља Гзавијеа Бовоа „Чуварке” („Les gardiennes”) дочекао је и српску премијеру у сасвим пригодном тренутку – на сам дан обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата који и јесте позадина ове хуманистичке, визуелно раскошне драме о љубави, губитку, издржљивости и пркосу.

Филмски глумац, сценариста и редитељ који је изнедрио филмове попут „Севера”, „Не заборави да ћеш умрети”, „Према Матеју”, „Мали поручник” и вишеструко награђиваног „О боговима и људима”, у којем се тако моћно бавио међурелигијским односима, хришћанством и исламом и унутрашњим преиспитивањем савести Европе, сада у филму „Чуварке” готово да исправља једну филмско-историјску неправду. А та је: женски ликови у филмовима о Првом светском рату били су сведени на минимум, често ефемерни, сведени на лица са старих фотографија у џеповима војника на фронту или лица ратних болничарки.

У филму Гзавијеа Бовоа жене су коначно у првом плану, у изоштреном фокусу, као мајке, супруге, девојке и деца војника на домаћем фронту. Као неко ко носи тежак терет одржавања поседа, породице, одржавања живота док су мушкарци одсутни, заузети страшним ратом. Јер, не треба заборавити, и у време најстрашнијих сукоба живот се наставља и траје и у свему томе пресудну улогу имају управо жене. Гзавијеов филм на то и подсећа, кроз елегантно изведену, тихо емоционалну породичну причу испуњену женским ликовима у чије животе гледалац може да урони осећајући заједно са њима и тугу и радост и бескрајну наду...

Бовоа је радњу филма сместио у 1915. годину, на фарму Паридије коју чува и под пуним радним оптерећењем одржава матријарх породице, већ времешна Ортенс (Натали Бај), њена ћерка Соланж (Лора Смет) и девојчица Франсин (Ирис Бри) доведена из сиротишта као испомоћ. Сви мушкарци, укључујући и два Ортенсина сина су на фронту. Док чекају на њихов повратак ове жене тријумфују над земљом и стичу нову независност...

Борбе трају и на ратишту, али и у његовој позадини, а Гзавије Бовоа историјску драму оживљава користећи раскошне, бујне широке планове, нудећи колоритне слике француских села које подсећају на Монеова сликарска дела. И ту се види мајсторство изврсне француске кинематографкиње Каролин Шампетије која је природно светло „заробила” својом дигиталном камером творећи визуелне композиције што снажно доприносе чаролији филма „Чуварке”...

Гзавије Бовоа је и у својим претходним филмовима показао врхунско умеће у раду са глумцима што ни у случају „Чуварки” није изостало. Натали Бај као Ортенс својим глумачким умећем подарила је праву малу студију мирне патње. Млада Ирис Бри у улози сирочета Франсин даје свом лику фину дозу загонетности. Само наизглед је једноставна, њена душа је широка и способна за прилагођавање. Нешто слабија карика је Лора Смет као Соланж...

Занимљиво је и то што је Бовоа заједно са својим косценаристима емоционално разарајућу, а интимну причу о женама које су у рату остале саме, написао инспирисан романом награђиваног француског писца Еренеста Перкона из 1924. године. Пренео је реализам из књиге служећи се безвременском, сликарском естетиком. Начинио је филм који остаје као мало сведочанство о улози и судбини жена које су живеле у епохи Великог рата. Филм вредан пажње.