Ментални сврабеж народа

Актуелна предизборна атмосфера коју одликује специфична реторика, повишена политичка температура и нервоза, у којој многи кандидати за владање другима показују да не владају собом, у бурној српској историји је већ више пута виђена и проживљена!

Тако је још почетком прошлог века о непревазиђеној жудњи за влашћу и опијеношћу њоме сведочио и Бранислав Нушић, бавећи се овом, у приличној мери, српском хроничном опсесијом.

У Србији се празници „не држе, јер их мењамо сваке политичке сезоне, као што је ред мењати ствар која изађе из моде… Али, постоји празник који никако не укидамо и којим управо прослављамо победу народних идеала и свести. Тај празник наш, то су ови наши избори…Нема, брате, Србина … а да се овоме општенародном празнику не зарадује од срца као највећем годовном свецу”, записао је Нушић у тексту „Народни празник” 1912. године.

Поредећи највеће хришћанске празнике Божић и Ускрс са ,,овим нашим Светим изборима”, наш познати комедиограф наводи да се,, о првом радујемо рођењу Исуса Христа, о другом – црвеним јајима, а у овом нашем народном празнику спојене су обе те радости уједно…Место јаја ми се куцамо (гласачким, прим. В.А.) куглицамаи радујемо се рођењу новог народног посланика”.

Потом, сеири Нушић – ,,о Божићу и Ускрсу миримо се ако смо с ким завађени, обилазимо родбину и кумове и изљубимо се међусобно честитајући се с ким стигнемо”.

Другачије је кад дођу избори.

Тад се „сродбином покрвимо, кумове изгрдимо уздуж и попреко, па прослављамо празник избора у љубави и весељу са својим партијским друговиматако да и самом Богу пођу на очи сузе од милине”, шегачи се Нушић.

Указујући на то да Божић и Ускрс свега по три дана трају ,,те се човек и не одмори честито”, Нушић наводи да се у време избора ,,дигну руке и од посла и од кућечитав месец дана, пасе одмориш к’о нико твој. Па, и иначе, ови избори у свемуличе на сваки други божји празник, има и мрса, има и јела, има и пића, а ако се баш и не иде у цркву, иде се на исповест и слушају се ревносне проповеди”.

У причици ,,Монолог једне бирачке куглице”, објављеној у нашем листу21. октобра 1909. године, Нушић наводи ,,њене” мрачне мисли у доколици дугој годину дана током које ,,чами” у гласачкој кутији под печатом.

Позивајући политичаре дасе промрдају и удесе некако изборе, куглица се ,,сећа” своје радости кад јој је у фабрици, након што је изливена, утиснут жиг Краљевине Србије.

„У тој земљи ћу се бар лепо провести. Вуцараће ме из општине у општину, гњавиће ме, крашће и шта све неће бити са мном,тек бићу сваки дан у послу. Јер, тамо, у Србији, бар два пута годишње бирају посланике и три-четири пута кметове, а то значи да ћу сваки дан бити запослена”.

А кад прођу бурни изборни дани?

„Сандуци с куглицама већ се враћају у Београду свој магацин, листови који су десет-петнаест дана пре избора поникли да проповедају „искрену реч народу” већ објављују свој привремени престанак”, пише Нушић у тексту „Изборни епилог” објављеном 10. априла 1910.године.

И тако ,,дани већ почињу бивати обични, разговори у кафанама монотони, породични и трговачки и једва вас још подсети да су пре неки дан били избори кад видите улицом каквог пропалог кандидата како иде погнуте главе… Или затечете министре како већ по двадесети пут пребрајају изборни резултат пребрајајући га и од напред и од натраг, па им на исто излази”.

Анализирајући ментални сврабеж који Србе нагони да сваки час проверавају и мењају власт, Нушић каже дасе „избори могу сматрати као нека врста претакања народне свести и, ако је то тако, онда није никакво чудо што је резултат још тако мутан. То је обична појава после претакања, те треба сачекати дуже време да се талог слегне”.

Описујући изборе као „нервни напад” који Србију „стиже с времена на време”Нушић наводи „размишљање Мајке отаџбине да промени грб и место она четири оцила учетири кута метне четири (гласачке, прим. В. А.) куглице”.

„Али, тиме би био уништен симбол Само слога Србина спасава”, упозорава аутору том замишљеном разговору с Мајком отаџбином, која увезана чела хукће и горко констатује: „Тај симбол је већ одавно уништен”!

УовомтекстуБенАкиба„цитира” и наводну намеру Мајке Србије да уведе гласање као обавезни предмет у основној настави како би деца од малена знала ,,како треба гласати за Отаџбину”.

Уз то, могла би се и у „војци завести бар тромесечна обука у гласању”. Последица овако темељите обуке, како закључује Нушић, била би значајан цивилизацијски помак у правцу пацифизма.

Наиме,,нека изволи још једанпут доћи каква анексија БиХ, кад ја изведем на границу шест стотина хиљада спремних и куглицама наоружаних гласача”, „прети”та тако демократизована и пацификована Србија.

„Ама, ми ћемо да пуцамо, велимо ми њој, ал’ ми ћемо сви листом гласати, па да видимо онда шта ћете”, одговара на то Мајка Србија у Нушићевој интерпретацији.

Притом није згорег знати то да је након објаве анексије БиХ 1908. године Нушић био на челу масовних демонстрација у Београду против Аустроугарске и да је у бунтовничком жару чак ујахао на белом коњу у зграду Министарства спољних пословау намери да преда писмени протест грађана.

У то бурно време узаврелих националних страсти Нушић наводи наслов из једног од тадашњих престоничких листова – „Аустрија с највећом журбом и стално гомила војску на граници Новопазарског санџака”.

Истовремено, у бечким новинама дописник из Београда јавља – „У Србији се на свима крајевима држе партијски и изборни зборови. Влада, партијске управе и сам народ предао се искључиво бризи за изборе”.

Очигледно је, закључује Нушић,,,да смо потпуно спремни да једнодушно гласамо против упада Аустрије у Новопазарски санџак”.

И ко још може да тврди да прошлост губи на актуелности!