Дробљење једног језика

Текст "Својатање писаца", објављен јуче у нашем листу поводом одлуке Народне и универзитетске библиотеке у Сарајеву да прекаталогизује дела српских и хрватских писаца под босанску књижевност и језик, изазвао је бројне реакције читалаца. На "Политикином" сајту, највећи број коментара овај случај карактерише као "крађу језика", а велики број читалаца сматра да по овом питању морају да се огласе директори националне библиотеке и Матице српске, као и српске институције "у одбрани српског језика и наше традиционалне, класичне књижевности".

Међутим, иако смо желели да чујемо мишљења одговорних људи наших установа културе, који би имали шта да кажу на тему језика и књижевности, само су ретки били спремни да коментаришу "случај сарајевске библиотеке".

Да подсетимо, у јучерашњем чланку, између осталог, пренели смо мишљење директора Народне библиотеке Републике Српске Ранка Рисојевића који је и сам у онлајн каталогу сарајевске библиотеке (COBISS) заведен као босански писац који пише на босанском језику. Рисојевић је поменуо Народну библиотеку Србије, САНУ, Библиотеку Матице српске и Институт за српски језик као институције које ће "преузети на себе одбрану српског језика и књижевности успостављањем одговарајућих правила".

Директор Народне библиотеке Србије Сретен Угричић био је на службеном путу, али је љубазно пристао да о томе опширно говори чим дође у Београд, док нам је у телефонском разговору Миро Вуксановић, писац и директор библиотеке Матице српске која је део помињаног COBISS система, рекао да је "свако преузимање писаца и претварање једног језика у други вандализам".

– Постављају се и друга питања поводом ове ситуације. Наиме, COBISS је координирани систем и логично би било да све чланице имају правила која би требало да поштују. Ми који добијемо каталогизацију од друге библиотеке, немамо право ништа да мењамо. Поставља се и питање шта ће бити са писцима у Црној Гори, проблем се може умножити, рекао је Вуксановић. 

Он је, подсећајући да су се за живота Иво Андрић и Меша Селимовић изјаснили као српски писци, истакао и да би требало да се поштује воља писаца, као и чињеница на којем језику је дело написано.

Ранко Бугарски, наш познати лингвиста и професор Филолошког факултета у Београду, није желео да се укључи у актуелну дискусију, али је у недавно објављеном интервјуу за сплитски лист "Ферал трибјун" говорио на тему језичке културе и односа међу "новим" језицима.

На подсећање да је Мирослав Крлежа још давно рекао да су Хрвати и Срби два народа које дели један језик и један Бог, и питање да ли постоји хрватско-српски језик или су хрватски и српски два језика, др Ранко Бугарски је тада рекао:

– Постоје три плана гледања на ово питање. На првом, лингвистичко-комуникацијском плану, нема никакве сумње да су хрватски, српски, босански и, евентуални, црногорски један језик. Лингвистичке разлике међу овим језицима јако су мале: с обзиром да су и гласовни систем, морфологија и синтакса врло слични, ми говоримо – исти језик, али у различитим варијантама. Тај велики степен сличности огледа се, на пример, у чињеници да просечно или ниско образовани становници ових простора који говоре српски, хрватски или босански језик, јако добро међусобно комуницирају и разумеју једни друге без потешкоћа.

На другом, политичко-симболичком плану, хрватско-српски језик је покопан заједно с Југославијом чији је симболички израз представљао и чије је главно кохезивно средство био. Другим речима, он је покопан јер су хрватски и српски, касније босански и црногорски језик, постали језици држава насталих на тлу бивше Југославије који функционишу као важни симболички показатељи те новостечене суверености. На трећем, социопсихолошком плану важно је како обичан човек гледа на језик којим говори. Већина људи ће данас рећи да говори српски или хрватски или босански, али има и оних који кажу да говоре српско-хрватски и обратно, а да притом не мисле на политику. –Осамостаљивањем држава и њихових националних језика јавила се потреба да сваки од њих докаже да је различит од других и тиме на симболичком нивоу оправда посебно једночлано национално именовање. Најизразитији пример је хрватски језик, који је с оживљавањем архаизама и творбом нових речи у том смислу отишао најдаље, али интересантан је и босански језик који је морао да се прикаже различитим и од српског и од хрватског. Једини пут у тој намери било је ослањање на оријенталну традицију и употребу турцизама и арабизама, али је та делимична `исламизација` језика из лингвистичког угла – потпуно небитна. Реалне језичке чињенице говоре да људи у дневној комуникацији говоре један те исти језик и углавном се по њиховом говору не може одредити њихова националност, рекао је тада др Бугарски.