"Заштићени станари" без заштите

Заштићени станари Миленко и Душанка Бијељац, који већ готово пола века живе у стану од 90 квадрата у Улици Мајке Јевросиме у Београду, свакодневно су изложени претњама власника тог стана који тражи њихово исељење. Претње за исељење или плаћање закупнине по тржишним ценама ( по садашњим прописима, додуше, то није могуће), стижу од једне Зрењанинке која је купила стан као неусељив, укњижила га на своје име, и то само годину дана након што је Миленко Бијељац добио тај стан од Савезног секретаријата за унутрашње послове где је био запослен.

Одмах по усељењу 1963. године овај брачни пар прихватио je предлог наследнице Олге Средојевић да изврши замену станова, али је ресорна служба Миленка Бијељца то одбила с образложењем да је понуда била мања за 17 квадратних метара и што се налази у партеру исте зграде. После тога наследница Средојевић је продала стан као неусељив за два милиона динара, а предлог Бијељца да га ресорна служба купи није прихваћен с образложењем да има право располагања које је јаче од права власништва.

Супруга Миленка Бијељца Душанка износи оштре замерке на Нацрт Закона о денационализацији који је у скупштинској процедури. У овом нацрту нема решења за заштићене станаре. Решавање статуса породица у око 10.000 приватних станова у којима су заштићени станари препуштено је локалним самоуправама које у последњих неколико година нису много учиниле на решавању тог, заиста, горућег проблема ових људи које чека неизвесна судбина након усвајања Закона о денационализацији. Они ће можда имати само овакав избор: или да се иселе или да плаћају закупнину по тржишним ценама коју, међутим, већина њих није у могућности да плати.

Брачни пар Бијељац као и многе породице које су ове станове добиле од државних институција прошли су послератну национализацију, добијање станова од стране државних институција, усвајање Закона о куповини неусељивих станова и откуп станова на основу станарског права. Како подсећа Миленко Бијељац, Србија је једина чланица бивше југословенске федерације која је укинула станарско право.

На крају се намеће питање како омогућити заштићеним станарима да под повољним условима реше своје питање?

Један од предлога износи Драгана Миловановић из Лиге за заштиту приватне својине и људска права. Она каже да aко држава жели да врати имовину, треба да обезбеди одговарајуће станове за заштићене станаре, мада сматра да они треба да буду срећни што су тако дуго живели уз малу станарину у нечијем приватном власништву. Они су се у те станове усељавали у бившој држави и по томе имају право да живе у њима, али и власници имају право на својину. Она предлаже да држава то реши овако: или да свим заштићеним станарима под повољним условима обезбеди станове или да исплати власнике и остави заштићене станаре, јер они нису криви што су једина колатерална штета некадашњег станарског права којима држава није омогућила откуп.

Професор Властимир Дедовић, председник Удружења станара у приватним становима, предлаже једнако право откупа као и за станове у друштвеној својини и тржишну накнаду за власнике. Овај професор сачинио је модел решења. Просечна откупна цена стана у друштвеној својини износила је 50 евра. Како каже, било би правично и реално, а примерено и економској ситуацији у земљи, као и пракси у суседним државама које су настале од бивше СФРЈ, да се садашњим закупцима на неодређено време омогући да станове откупе по цени која произлази из методологије прописане законом и која данас износи 100 евра по метру квадратном. Ова цена је иако 20 пута нижа од тржишне, ипак, до 200 пута већа од цене по којој је у периоду од 1992. до 1995. године по Закону о становању откупљено 90 одсто стамбеног фонда у Републици. Израчунато по тој цени за просечан стан од 60 метара квадратних добиће се 6.000 евра, а од откупа свих 10.000 таквих станова у Србији би се обезбедила сума од 60.000.000 евра, објашњава Дедовић.

Већина изворних власника национализоване имовине је умрла. Многи од њихових наследника су, пак, наслеђене станове продали као "неусељиве", заједно са станарима, сада ничим заштићеним закупцима. Купци су углавном новобогаташи који су јевтино куповали по неколико неусељивих станова, и станаре желе што пре да иселе, пошто би тако цена ових станова вртоглаво порасла. Дедовић упозорава да судови досуђују у корист нових власника и каже да станаре чека денационализација имали или не нови стан.

Циљеви Удружења станара у приватним становима су исправљање неправди које је држава учинила према носиоцима станарског права на станове у приватном власништву и станарима тих станова, враћање правне сигурности, изједначавање ове групе грађана са правима која су дата осталим носиоцима станарског права и стварање могућности да носиоци станарског права на станове у приватном власништву откупе станове у којима живе.