Две изложбе – два знака за распознавање

Панои и композиције изузетно талентоване Наташе Бојанић увек полазе од неких осећања и њених записа у литерарном смислу. Они су само наставак приче у другом материјалу, јер, како сама каже, уз керамику увек и пише, што је покреће и ствара идеје и теме за многе радове. Њене композиције од мноштва малих и већих комада у порцелану, који приказују размножавање измишљених животиња повезаних исцртаним танким линијама, препознатљиви су у њеном раду. На овом симпозијуму у оквиру Смотре „Мермер и звуци“ она се бавила и апстрактном темом, приказивањем воде у контексту живих организама и биоморфних облика, чије се форме, или бојом или обликом, надовезују једна на другу. То су скулптуре на паноима, комбинација каменине и стакла, који су оживели ионако свечан павиљонски зид.

– Помоћу стакла на овим радовима желела сам да представим воду и јако су занимљиви ти рефлекси, светлости и сенке какве стакла дају. Преко дана је увек неки одсјај с вана, а овде, у овој галерији, одлично изгледају под овим светлом. На више места сам излагала сличне радове, али овде најбоље стоје. Као да сам их правила за овај простор и право је богатство што Аранђеловац има овакву зграду – каже ауторка за наш лист.

Миодрага Станковића нисмо затекли на отварању изложбе, али његове повеће скулптуре у каменини одају уметника који се, будући да је вајар, бави компоновањем маса, па је примаран његов скулпторски израз. Два циклуса, Античка и Афричка трилогија је, у ствари, концепт који се бави актуелном еколошком темом, што је у суштини његова заповест: да уметник ствара ангажовано и без компромиса. И, ако се на почетку рада за ово двоје уметника на „Свету керамике“ мислило да ће се њихови експонати потпуно разликовати, догодило се супротно. Они су и бојом и облицима некако повезани, а уз то су скроз различити.

Слике Тамаре Ђорђевић у суседној галерији „Александар Алек Ђоновић“ у парку Буковичке бање почињу радовима са Академије уметности у Новом Саду, док су полазишта за касније радове били дечји цртежи. То није необично, јер Тамара ради у школи где је схватила да деца непогрешиво нађу праву линију или боју за право место. Њена велика платна у комбинованој техници, сведена у боји и цртежу, кована су од материјала њеног професора Милана Блануше. Наравно, има у њеним радовима привидне наивности дечјег цртежа, али у појединим комадима и ироније, које често прате и текстови. На неким сликама доминирају издужени и танани мушки актови, већином у црно-белој гами, а у неким је асоцијативна апстракција саобраћај између уметнице и посматрача.

– Иако волим боју, то су ахроматске слике, али и онда када се догоди боја, она је рафинисана – објашњава Тамара свој колористички избор и открива нову сарадњу са Смотром „Мермер и звуци“ у смислу пројектне наставе, односно сарадње школе и галерије.

Мада је овим изложбама практично почела овогодишња 53. сезона Смотре „Мермер и звуци“, главни догађај је био концерт свакако особеног Масима Савића, који је пратило невероватно много посетилаца на трибинама отворене сцене у парку Буковичке бање, а и около је било све крцато поштоваоцима његовог вокалног арсенала из Аранђеловца и околних места.