Ембрлајз

Канабис, индијска конопља, лака је дрога древних цивилизација Индије и Сјеверне и Јужне Америке која се користи у разним друштвеним обредима већ хиљадама година.

Под дејством марихуане homo sapiens постаје релаксиран, успорен, расположење му се поправља, често изазива неконтролисане нападе смијеха, док код сензибилнијих особа ствара анксиозност, понекад и озбиљне нападе параноје, у неким случајевима и озбиљна психотична стања.

Ширу употребу у модерном друштву доживјела је развојем хипи покрета, снажне друштвене реакције на милитаризацију америчког друштва и паклени рат у Вијетнаму.

У бившој Југославији кренула је преко либералних слојева друштва Словеније да би сада била одомаћена малтене у свакој селендри Балкана.

Код нас је популарно зову „трава“, „џиџа“, „смеће“, „читанка“, „вутра“, „материјал“, „сијено“, „ембрлајз“.

Мјеша се са дуваном да би боље горила и мота у „џоинт“, „џокавац“.

Иако је производња, стављање у промет и посједовање марихуане кривично дјело, може да се набави малтене у сваком школском дворишту.

Нарочито је популарна међу средњошколцима, у старијем узрасту међу умјетницима.

Овој, на први поглед „лакој“ дроги најуспјешније одолијевају алкохоличари и таблетомани, јер је њихов нервни систем добрано руиниран и резистентан на нешто ипак суптилинији утицај траве.

С обзиром на то да су алкохол и таблете за смирење код нас потпуно легалне, за земље Балкана се ипак прије може рећи да су алкохоличарске него наркоманске.

Балканци пословично воле да се откаче, али преферирају ипак легалне варијанте.

Ждерање меса и пијење ракије су доминантан допинг.

Трава у комбинацији са алкохолом доводи до озбиљне дезоријентације и губитка самоконтроле.

Под дејством марихуане опасно је возити ауто, бавити се спортом , возити бицикл, јер нарушава осјећај за вријеме и успорава рефлексе.

Нарочито је погубна за дјецу и адолесценте, јер их тако гура у наркоманско окружење и отвара им пут ка тежим дрогама.

Марихуану сам пробао први пут у својој 25. години живота, као готов човјек са завршеним факултетом, отприлике у вријеме чувене Осме седнице, далеке 1988. Дао ми је да је пробам мој старији буразер, тада запослен на научном институту „Јожеф Штефан“ у Љубљани. Марихуана је била врло популарна међу младим научницима, који су тврдили да им побољшава концетрацију и шири угао гледања на ствари.

С обзиром на то да сам непушач, у почетку ми трава уопште није пријала, међутим, како је вријеме одмицало, а моја каријера рок музичара бивала све озбиљнија, па ми је „ембрлајз“ био свакодневно доступан, убрзо сам се сасвим навикао и на ову наизглед лаку дрогу.

Наравно, и ситуација на Балкану се компликовала, друштво се милитаризовало, па је и мој залазак у „дување“ имао историјску подлогу у хипи покрету, који се збивао коју деценија прије, у далекој Америци.

Под дејством „траве“ био сам сведок распада СФРЈ, ратова, бомбардовања, протеста, револуција, вишестраначких избора.

Било је много лакше, тако „импрегнираном“, подносити сву ту гомилу глупости и јавног неморала.

Данас мојим понашањем доминира родитељска одговорност, дјеци треба бити узор, па ми је бијег у „хај“ од опште демагогије која нам се сервира ових дана немогућ.

Нема смисла да се брукам пред дјецом, па ћутим и трпим.