Избори и државна управа

Извесно је да ће након избора 11. маја бити изабрани нови министри, али је засад неизвесно шта ће се десити са функцијама државних секретара и помоћника министара.

Кад су у питању државни секретари, Закон о државној управи (донет септембра 2005. године, по узору на европска законодавства), уместо заменика министра предвиђа функцију државног секретара. Државног секретара поставља Влада на предлог министра, а дужност му престаје кад и мандат министру. Он је поред министра једини политички функционер у државној управи којег поставља Влада. Државни секретар подлеже правилима о неспојивости сукоба интереса, али за разлику од чланова Владе не може бити ни посланик.

Иако је законом предвиђен престанак функције државног секретара упоредо са разрешењем министра, Влада је ипак на недавној седници потврдила мандате државним секретарима у министарствима финансија, пољопривреде и здравља, који су на ове позиције постављени на предлог странке Г 17 плус. Оваква одлука је, са прагматичне тачке гледишта, исправна, јер министарства морају наставити са радом, а логично је да руководилац на функцији може да контролише и усмерава рад министарства до следећих избора.

За разлику од државних секретара, законом је одређено да су помоћници министра државни службеници (које поставља Влада) а не функционери, и да им мандат траје пет година. Та законска одредба је, по мом мишљењу, тако дефинисана из два разлога. Први је компатибилност с европским стандардима који захтевају да државна управа остварује континуитет у раду и руковођењу. Други разлог је чисто политичке природе, и односи се на покушај странака да задрже утицај у власти, независно од резултата следећих избора (мандат помоћника министара траје дуже него мандат владе).

Ипак, ни овај „законски маневар“ не мора бити релевантан после избора, јер нова влада може променити закон и тако неутралисати ову одредбу.

Како се све ово одражава на рад државних службеника и државне управе уопште? Руководећа места у државној управи код нас често посматрају као „партијски плен“, па не би било изненађујуће да и руководиоци нижих организационих јединица, као што су начелници одељења, па чак и руководиоци група, после избора стрепе за своје позиције.

Пошто је јасно да овакве тенденције нису у складу с прокламованим начелима деполитизације, професионализације и модернизације управе, предлажем увођење неке варијанте тзв. британског модела, у којем министарства имају функцију „политичког секретаријата“, који је фокусиран само на кључне надлежности и послове од највишег приоритета и који комуницира с парламентарном већином, запошљавајући релативно мало особља, док би највећи део управних и других административних послова био пренет на тзв. извршне агенције, у које се уводе тржишни принципи функционисања и ставља нагласак на управљање помоћу резултата (енг. performance management). Тако би се, применом искустава „вестминстерског модела“ јавне управе (или „новог јавног менаџмента“, како га још називају), могао смањити нежељени утицај политичких промена на рад јавних служби.

Да не бих говорио само о непожељним трендовима, треба поменути и оно што је позитивно кад је у питању реформа домаће државне управе. Сматрам да је формирање Владине Службе за управљање кадровима – корак у правом смеру, јер сад коначно постоји јединствена служба на нивоу Републике, надлежна за свих 17 министарстава (као и десетине завода, управа, дирекција, комисија...), која се бави управљањем људским ресурсима, перманентном обуком службеника, вођењем централне кадровске евиденције, оглашавањем интерних и јавних конкурса и другим активностима од значаја за реформу државне управе у Србији.

Предавач на Вишој пословној школи у Новом Саду