Izbori i državna uprava

Izvesno je da će nakon izbora 11. maja biti izabrani novi ministri, ali je zasad neizvesno šta će se desiti sa funkcijama državnih sekretara i pomoćnika ministara.

Kad su u pitanju državni sekretari, Zakon o državnoj upravi (donet septembra 2005. godine, po uzoru na evropska zakonodavstva), umesto zamenika ministra predviđa funkciju državnog sekretara. Državnog sekretara postavlja Vlada na predlog ministra, a dužnost mu prestaje kad i mandat ministru. On je pored ministra jedini politički funkcioner u državnoj upravi kojeg postavlja Vlada. Državni sekretar podleže pravilima o nespojivosti sukoba interesa, ali za razliku od članova Vlade ne može biti ni poslanik.

Iako je zakonom predviđen prestanak funkcije državnog sekretara uporedo sa razrešenjem ministra, Vlada je ipak na nedavnoj sednici potvrdila mandate državnim sekretarima u ministarstvima finansija, poljoprivrede i zdravlja, koji su na ove pozicije postavljeni na predlog stranke G 17 plus. Ovakva odluka je, sa pragmatične tačke gledišta, ispravna, jer ministarstva moraju nastaviti sa radom, a logično je da rukovodilac na funkciji može da kontroliše i usmerava rad ministarstva do sledećih izbora.

Za razliku od državnih sekretara, zakonom je određeno da su pomoćnici ministra državni službenici (koje postavlja Vlada) a ne funkcioneri, i da im mandat traje pet godina. Ta zakonska odredba je, po mom mišljenju, tako definisana iz dva razloga. Prvi je kompatibilnost s evropskim standardima koji zahtevaju da državna uprava ostvaruje kontinuitet u radu i rukovođenju. Drugi razlog je čisto političke prirode, i odnosi se na pokušaj stranaka da zadrže uticaj u vlasti, nezavisno od rezultata sledećih izbora (mandat pomoćnika ministara traje duže nego mandat vlade).

Ipak, ni ovaj „zakonski manevar“ ne mora biti relevantan posle izbora, jer nova vlada može promeniti zakon i tako neutralisati ovu odredbu.

Kako se sve ovo odražava na rad državnih službenika i državne uprave uopšte? Rukovodeća mesta u državnoj upravi kod nas često posmatraju kao „partijski plen“, pa ne bi bilo iznenađujuće da i rukovodioci nižih organizacionih jedinica, kao što su načelnici odeljenja, pa čak i rukovodioci grupa, posle izbora strepe za svoje pozicije.

Pošto je jasno da ovakve tendencije nisu u skladu s proklamovanim načelima depolitizacije, profesionalizacije i modernizacije uprave, predlažem uvođenje neke varijante tzv. britanskog modela, u kojem ministarstva imaju funkciju „političkog sekretarijata“, koji je fokusiran samo na ključne nadležnosti i poslove od najvišeg prioriteta i koji komunicira s parlamentarnom većinom, zapošljavajući relativno malo osoblja, dok bi najveći deo upravnih i drugih administrativnih poslova bio prenet na tzv. izvršne agencije, u koje se uvode tržišni principi funkcionisanja i stavlja naglasak na upravljanje pomoću rezultata (eng. performance management). Tako bi se, primenom iskustava „vestminsterskog modela“ javne uprave (ili „novog javnog menadžmenta“, kako ga još nazivaju), mogao smanjiti neželjeni uticaj političkih promena na rad javnih službi.

Da ne bih govorio samo o nepoželjnim trendovima, treba pomenuti i ono što je pozitivno kad je u pitanju reforma domaće državne uprave. Smatram da je formiranje Vladine Službe za upravljanje kadrovima – korak u pravom smeru, jer sad konačno postoji jedinstvena služba na nivou Republike, nadležna za svih 17 ministarstava (kao i desetine zavoda, uprava, direkcija, komisija...), koja se bavi upravljanjem ljudskim resursima, permanentnom obukom službenika, vođenjem centralne kadrovske evidencije, oglašavanjem internih i javnih konkursa i drugim aktivnostima od značaja za reformu državne uprave u Srbiji.

Predavač na Višoj poslovnoj školi u Novom Sadu