Нема безопасног „добацивања”

Познати београдски сликар Слободан Данче Мановић имао је чудан обичај да када крај кафанске баште промакне лепа девојка или жена устане, подигне чашу као за здравицу, поклони се и изусти – „Честитамо на лепоти!”

Без кревељења. Искрено.

Последице су биле још чудније: уместо да му нека од њих опаучи шамарчину, или бар да се обрецне, поред новинарске крчме у сенци здања „Политике”, из дана у дан дефиловало је све више њих, а неке чак и по неколико пута дневно!

Опасни комплименти

Можда му је „добацивање” честитим женама било унапред опроштено, јер је био мио човек и уредан, увек беспрекорно одевен боем, који тим својим комплиментом никада није прелазио границе уљудног, или зато што су лепе пролазнице у таквом гесту, за разлику од свакодневних простаклука којима су обасипане, откривале истинско уважавање, ђаво ће га знати?

Да је Данче поживео још коју, вероватно би се нашао на удару разних измена и допуна Кривичног законика. Реч је о параграфима што понашање којим се вређа полно достојанство – сексуално узнемиравање, на српском – санкционишу новчано, или затворском казном.

Има ту нечег, мада вређању достојанства и злостављању није потребан никакав предзнак; свеједно је да ли је расно, полно, национално или верско, оно је последица стања духа, а понекад, нажалост, и колективне свести.

Пре неколико година пронела се вест да извесни Београђанин женама нуди своје услуге „на сат”. Да није реч о вређању полног достојанства, не дај боже нечем горем, а на разочарење оних с поквареном маштом, све је дошло на своје када је понуду допунио духовитим описом онога што је наумио кроз песмицу: „Да вам шије, да вам пије, да вам кроји, да вам броји, да вам плете, да вам мете, да вам кува, да вас чува, да вам пева, слике шара, на француском разговара.” Они који су пратили ту „узнемирујућу аферу” заклињу се да је поруџбина било преко главе, без икаквих рекламација на квалитет услуга.

Ни прва, а ни последња жртва

Као контрапункт овом, ипак, чедном случају била је суморна вест да је председник једне поткопаоничке општине загушио телефоне својих лепших службеница СМС порукама с експлицитним предлозима. Председник би вероватно далеко догурао у сваком погледу, да једној од несрећних жена није „пукао филм”, па је поднела кривичну пријаву коју је поткрепила материјалним доказима затеченим у мобилном телефону са сачуваним СМС гадостима, а реч је о неколико хиљада „предлога”. Ни ту није био крај. Јер, када је случај похотљивог председника доспео у јавност, почеле су да се јављају и друге даме које су биле мета његовог „удварања”; за сад само њих тридесетак, али са тенденцијом раста.

Храбра жена није ни прва, а нажалост ни последња жртва напасника, који жезло власти, положај или мишиће злоупотребљавају на такав начин. Од када је код нас усвојен Закон о спречавању злостављања на раду, овакви случајеви су наивно проглашавани за „мобинг” и смештани у исти кош са слањем приправника по бурек, мада је и неуком јасно да постоји разлика. Јер, због бурека може да се изгуби ионако неизвестан посао, или да се успори наизглед успешна каријера, а због сексуалног злостављања могу да страдају још и част, брак и породица, па чак и живот.

Изостанак судског епилога и блага (благонаклона) јавна осуда не иду у прилог ширењу свести да је реч о непримереној радњи... иако су нам судови претрпани парницама које се воде због повреда угледа и части, најчешће са вишемилионским одштетним захтевима. Зато се стиче утисак да живимо у времену када су углед и част припадали искључиво мушкарцима.

На све то, жртве су и лепе, паметне и способне девојке или жене које су успешне у послу којим се баве.

С друге стране, чак би и сасвим безазлено удварање могло да се нађе под ударом новијих прописа. Мада, мора се признати да ниједно удварање није сасвим безопасно! На пример, када би писцу ових редова нека његова исписница, уз то још и надређена, дошапнула да има „заносно лепе очи”, на располагању би му биле три могућности: или да то прихвати као комплимент (са свим што након тога следи), да дами препоручи поузданог офталмолога или психијатра, или да пресавије табак и тужи је због „вређања полног достојанства” . Очигледно је да врло часној намери преточеној у чланове закона недостају критеријуми.

Поставља се умесно питање, како ће се, у новим условима, исказивати наклоност и изјављивати љубав? Без речи и гестова то ће бити веома тежак, тако рећи непремостив проблем. Наиме, и то би, као у случају похотљивог шефа или председника, могло да се подведе под неки члан КЗ, а ослонити се на слободно судијско тумачење, сексуалне склоности и партијско чланство, не би гарантовало увек праведну пресуду! Или, један те исти судија могао би да ослободи осведоченог напасника, а истовремено да хипи покрет прогласи за субверзивну организацију због пароле – „Водимо љубав а не рат”.

Ствар би могла да се преда у руке „лиценцираних проводаџика”, али и томе би се испречили прописи. Јер, по допуњеном члану 182а КЗ Србије реч је, такође, о кажњивом делу.

Како онда зауздати сексуалне напаснике, или их бар обесхрабрити? И кога би требало „преваспитавати” – злостављаче или злостављане – што није само реторичко питање!

Таквих предатора по предузећима бивало је и раније, али неупоредиво мање. Па, иако ће се многи заклети да је реч о „социјалистичком моралу”, то није тачно. Свакога ко тако мисли требало би подсетити на такозване судове удруженог рада, установљене ради заштите основних права запослених, без обзира на положај и посао којим се баве. Они су били једна од најважнијих тековина друштва социјалне правде. Пред тим судовима дрхтали су чак и директори неких моћних предузећа. И где смо у међувремену стигли?

Част и самопоштовање

Данас је међу најважнијим условима за запошљавање, за потписивање уговора о раду – одустајање од синдикалног организовања!

У условима кад је до посла готово немогуће доћи, а отказ виси над главом као Дамоклов мач, језичак кантара на којем се вагају част и самопоштовање, с једне, а гола егзистенција, са друге стране, најчешће претеже онамо где под нормалнијим околностима никада не би.

Зато делује као најсврсисходније да се за дело сексуалног уцењивања, претњи и злостављања на послу не изричу новчана или затворска казна, бар не само то, већ свакако и мера обавезног лечења у психијатријској установи затвореног типа.

Могли бисмо на пиће...

Много пута смо већ писали да се за сексуално узнемиравање у Америци добија отказ, а у Србији – извињење. Остао је забележен случај потпоручнице Војске Србије која је 2011. године оптужила надређеног пуковника управо за сексуално узнемиравање. Током разговора са својим претпостављеним, млада жена је уместо озбиљног објашњења о свом напредовању у војној служби добила позив на пиће и опуштање и још пар непристојних понуда. Након овог разговора она се обратила повереници за заштиту равноправности која је, након увида у случај, издала препоруку да потпуковник упути извињење потпоручници због дискриминаторског понашања, као и да се убудуће суздржи од узнемирујућих и понижавајућих поступака којима се вређа достојанство жена.

Било какво вербално, невербално, физичко понашање које представља повреду достојанства једне особе може се подвести под кривично дело сексуалног узнемиравања, за које је могуће изрећи и до шест месеци затвора.

Свако ко психички мучи и „излуђује” своју жртву, шаље јој безброј порука, пречесто зове телефоном или је сачекује, прати, вређа или псује ризикује да буде оптужен за кривично дело прогањања. То може да буде и свака друга радња која жртву иритира, изазива стрепњу и страх, чак и када са стране то не делује некоме страшно. Зaто правници објашњавају да је важан субјективни осећај жртве – да ли се она осећа уплашено и неспокојно, а то ће се утврђивати вештачењем психолога и исказима сведока.

О. П.