Заборављени смисао демократије

Демократија је владавина народа. У демократији народ има врховну власт. Врховна власт значи сувереност. Она подразумева да нико изнад или мимо народа не може одлучивати о његовој судбини.

У демократији народ влада самим собом. Он се потчињава само властитој вољи, законима које је сам донео. Ту је садржана идеја аутономије (самозаконодавства). Аутономија народа значи да је народ зрео да сам одлучује. Њему не треба старатељ, који ће му говорити шта је добро за њега. Нити га такво мишљење уопште обавезује. Имати поштовања према неком народу значи поштовати његову зрелост. Имати поверења у неки народ значи допустити му да сам доноси одлуке о сопственој садашњости и будућности.

О темељним питањима властите будућности народ се мора изјашњавати непосредно, на референдуму. Њему треба да претходи темељна расправа, јавна и слободна. Само таква расправа омогућава слободу избора на самом референдуму. Слободно бирати значи бити ослобођен страха. Страха који је у вези са једном од алтернатива и који одређене друштвене групе могу смишљено ширити кроз јавни простор.

Ако нека политичка сила, унутрашња или спољашња, покуша да преузме власт од народа, да одлучује о њему независно од њега, народ има право да се томе супротстави. И не само право, него и дужност. Он мора бранити своју слободу ако мисли да и даље постоји као народ. У супротном, постојаће само господари и слуге, надмоћни и немоћни. У таквој заједници било какав напредак је немогућ. Тачније, он је резервисан само за надмоћне господаре.

Иза ових идеја стоји богато историјско искуство. Све модерне револуције, било буржоаске, било социјалистичке, у вези су са овом идејом демократије. Њихови датуми славе се као најважнији државни празници када се народ окупља да би прославио своју слободу. У револуцијама народ је преузимао власт од дотадашњих господара, постављајући самог себе за врховног и јединог господара. Американци, на пример, славе Дан независности, као сећање на своју револуцију. У њој је водеће гесло било „нема опорезивања без представљања”. Амерички колонисти супротставили су се пореским законима који су били донесени у енглеској скупштини, у којој нису имали своје представнике. У том отпору садржана је она идеја народне суверености.

У овоме што смо до сада навели вероватно нема ничег спорног. Само смо изнели на видело шта демократија у суштини значи. А готово сви се данас заклињу у демократију. Међутим, када дођемо до Србије, чини се да ове иначе неспорне идеје некима постају и те како спорне. Они као да у потпуности заборављају на изворни смисао демократије који смо управо изложили. У њиховим очима за Србију и њен народ као да не важи оно што иначе важи за друге – наша сувереност и аутономија нису признати. Тако се о стварима у којима наш народ има суверену власт непрестано изјашњавају организације у којима Србија није члан. И не само да се изјашњавају, него и доносе одлуке и претендују да оне за нас имају обавезујуће дејство. Још жалосније, у таквом ставу нарочито се истиче држава која сваке године поносно обележава свој Дан независности. Она слави своју националну слободу, али истовремено исту ту слободу одриче другим нацијама. Уз то, нашом јавношћу се шири страх који ограничава слободу избора. Наш народ бива присиљаван да изабере „Европу” (заправо ЕУ),a ако то не учини, наводно ће се суочити са „страшним последицама”. Такво застрашивање бива појачано ставом једног високог представника ЕУ, који у последње време упорно истиче да је сваки други избор осим онога у коме се бира улазак у „Европу” – „пут у нигде”.

А на примеру наших избора постаје потпуно јасно колико је њихово схватање демократије проблематично. Демократија, по њима, није у томе да народ изрази своју вољу на изборима који се у уобичајеном смислу сматрају демократским, већ само ако се на тим изборима определи за оне које су они означили као „демократске” снаге. Значи, није више важно да ли су избори демократски или не, већ је важно да ли ће на њима победити оне снаге које неки сматрају демократским.

У оваквом опхођењу неких организација и њихових представника према нашем народу увелико је оспорена она изворна идеја демократије. На примеру Србије показује се да је демократија у дубокој кризи. Нашем народу се одриче сувереност, јер се изнад и мимо њега одлучује о његовој судбини. Одриче му се и његова аутономија, јер се оспорава његова зрелост да сам одлучује о томе шта је за њега добро. Неке организације намећу се, наиме, као старатељи који боље од нас знају шта су наши интереси. Тиме се показује да нити нас поштују нити имају поверење у нас. Све ово дешава се у атмосфери застрашивања, у којој се избор националне слободе представља као „самоизолација” или „катастрофа”. Зато не чуди што је код нас данас на делу организовани заборав смисла демократије, да у демократији одлучујемо искључиво ми, грађани Србије.

Наставник филозофије