Саге: северњачка легендарна литература

Постоје различите саге из тог периода – оне које се баве древним, у то време савременим временима, док су друге више историјске. Саге древних времена представљају херојске записе о германским народима за време периода миграције током 5. и 6. века, док су саге о давним временима о првим насељеницима и првим генерацијама становника Исланда. Ове из друге категорије обично се зову саге о Исландерима, породичне саге или само – саге.

Постоји око 40 сага, које се разликују по дужини – од неколико страница, па све до 300, 400 страница у облику класичне књиге. Оне на крајње реалистичан начин, слично Хемингвеју, описују буран живот главних исландских земљорадничких породица током 10. и 11. века, њихове спорове и савезе. Међутим, ове приче нису записиване на пергамент све до касног 12. и 13. века, два века по дешавању догађаја које описују. Добар део века вођена је интензивна расправа о томе до које су мере оне историјски записи, а колико бајке.

Аутори сага просто су записивали устаљено вербално приповедање. С друге стране, неки научници сматрају, пре свега, да су измишљене. Мишљење које у великој мери преовлађује међу данашњим књижевним и историјским научницима који се баве проучавањем Исланда у периоду средњег века своди се на то да су саге уметничка творевина маште, а не историјски записи.

Гретир, протагониста једне од најважнијих исландских сага 

Сигурдур Нордал (исландски научник, писац и песник) проучавао је Храфнкелову сагу – кратак, изузетно реалистичан, запис у коме нема претеривања и коме се може веровати, а који говори о сукобима међу фармерима на источним фјордовима. Кроз пажљиву унутрашњу и спољашњу анализу Нордал је ефикасно срушио историјски запис ове саге, за коју се раније веровало да је међу оним које су историјски најпоузданије и показао да је реч о елегантно и вешто смишљеној краткој причи.

И поред тога, чак ни Нордал, који је био екстрем међу научницима који су се бавили проучавањем сага, у својој тврдњи да саге морају пре свега да буду прихваћене као дела маште, никада не би порекао везу водећих ликова у сагама са историјом, нити да су саге, до различитог степена, засноване на стварним историјским догађајима.

Оно што је најзначајније јесте да је уметнички успех аутора сага из 13. века сматрао резултатом њихове способности да створе привид историјске реалности.

Џеси Бјок, научник који се бавио проучавањем сага, истакао је да су Нордал и „изузетно много” његових савременика били „буквално слепи када је реч о чињеници да ће саге бити значајан извор данашњег интересовања за функционисање друштва и традиционалног модела”.

Ови научници, међутим, нису усамљени у својим веровањима. Антрополог Розали Х. Вакс запазила је да „већина тих старих исландских и старих скандинавских материјала директно спада у област истраживања за која антрополози и социолози селективно не хају”. Касније је забележила да „не верује да игде у свету постоји ма који други запис сличног богатства, обима и интересовања”.

Њено мишљење дели антрополог Виктор В. Тарнер, који је приметио да сага „има много, да су богате и пуне материјала у којем антрополози уживају када им то дозволе достављачи на терену”. На једном месту он Нџалову сагу назива „антрополошким рајем”.

Тарнер истиче да „логичких повезаности” између ере сага и 13. века има „толико много” у основном нивоу сродности и територијалној организацији, у начину живота, облицима судских решења и арбитраже, као и код норми владајућих односа између појединаца и група, да саге које се баве и ранијим и каснијим периодима могу да буду сматране и моделима исландског друштвеног живота који је био заступљен неколико векова.